SIN MI JE REKAO DA IZBACIM STARU MAČKU. NISAM NI SLUTILA ŠTA ĆE SE DESITI TE NOĆI.
Maca je bila s nama 14 godina.
Stara, spora, jedva je hodala.
Više je spavala nego jela.
Veterinar je rekao — još malo vremena.
Meni je bila kao dio kuće.
Ali moj sin je stalno gunđao:
“Smrdi.”
“Ostavlja dlake.”
“Umrijeće svakako.”
Jednog dana došao je ljut s posla i rekao:
“Ili ona ide — ili ja idem. Ne mogu više živjeti ovako.”
Srce mi se steglo.
- - - Tekst se nastavlja ispod oglasa - - -
To je bilo dijete koje sam sama odgojila.
Nakon razvoda, nakon siromaštva, nakon svega.
Rekla sam:
“Daj mi samo još malo vremena.”
On je samo zalupio vratima.
Te noći sam spavala nemirno.
Oko tri ujutro probudio me čudan zvuk.
Kao da nešto struže po hodniku.
Otvorila sam oči.
Maca — koja jedva hoda — stajala je na vratima moje sobe i mjaukala glasno, panično.
Nikad tako nije mjaukala.
Ustala sam.
Krenula za njom.
- - - Tekst se nastavlja ispod oglasa - - -
Vodila me do sinove sobe.
Vrata zatvorena.
A unutra — tišina.
Maca je počela grebati po vratima.
Otvorila sam.
Sin je ležao na podu.
Plav u licu.
Bez svijesti.
Telefon pored njega.
Kasnije su doktori rekli — jaka alergijska reakcija, gušenje, minuta-dvije i moglo je biti kasno.
Da ga nisam našla tada…
Ne bi preživio.
U bolnici, kad se probudio, prvo što je pitao bilo je:
“Kako si znala?”
Pogledala sam u transporter kraj kreveta.
Maca je spavala sklupčana unutra.
Rekla sam:
“Nisam ja znala.”
On je dugo šutio.
Kad smo došli kući, sjeo je na pod.
Prvi put u životu.
I pustio macu da mu legne u krilo.
- - - Tekst se nastavlja ispod oglasa - - -
Tiho je rekao:
“Ona ostaje. Koliko god želi.”
Maca je živjela još četiri mjeseca.
Ali moj sin je svaki dan tih mjeseci dolazio ranije s posla.
Samo da sjedi s njom.
Nekad mislimo da su stare životinje teret.
A nekad… baš one čuvaju ono najvažnije što imamo.
Primjedbe