– Gde je Ana? – bacao sam se po porodilištu, pokušavajući da pronađem ženu. Ali nije je bilo nigde. Zovem se Artem, otac troje divne dece.

Ali moja priča je daleko od bajke, uprkos ovako obećavajućem uvodu. Sa Anom sam se upoznao na univerzitetu. Bila je tri godine mlađa od mene, vitka, lepa i veoma privlačna. Njena osmeh odmah je osvojio moje srce. Naš odnos se razvijao polako, ali sam sigurno znao: želim da živim sa njom ceo život.

Četiri meseca nakon što smo počeli da se viđamo, predložio sam joj da živimo zajedno i ona je pristala. A nekoliko meseci kasnije podneli smo zahtev za brak.

Sve je išlo kao u najboljim romanima. Godinu dana nakon braka saznali smo da čekamo bebu. Trudnoća je za Anu bila veliko iskušenje. Patila je od jakih mučnina, a njen organizam nije podnosio toliki pritisak.

Rodila je pre vremena, jedva stigavši do bolnice. Kada je lekar izašao iz sobe, saopštio mi je neverovatnu vest. – Imate trojke! Dve devojčice i dečaka! – rekao je s osmehom. Bio sam na sedmom nebu od sreće i odmah sam otišao kući po stvari koje je medicinska sestra tražila da donesem.

Ali, kada sam se vratio u bolnicu, našao sam se na ivici ludila. Ane nije bilo. Jednostavno je otišla, nije nikog obavestila. Pozvao sam njene roditelje. Došli su odmah, ali nisu imali reči. Morao sam da preuzmem brigu o deci. Na sreću, moja mama i sestra pomagale su mi u teškim trenucima. Kada su deca otišla u vrtić, bilo je malo lakše. Počeo sam da radim pun dan. Kasnije škola, univerzitet – moja ptičica su odrasla i odletela svuda. Nikada se ponovo nisam oženio, jer više nisam verovao ženama. Moje četrdesete smo proslavili sa decom u porodičnom okruženju. Za subotu sam planirao da pozovem rodbinu.

Sedili smo u dnevnoj sobi, kada je zazvonio telefon na vratima. Sin je otišao da otvori. Za minut se pojavila žena na vratima. Odmah sam je prepoznao – to je bila Ana. Njena spoljašnjost se dosta promenila: nije bilo ni traga onoj mladosti i lepoti. – Nemam opravdanja. Došla sam da se izvinim, – počela je odmah s vrata. Gledao sam je i nisam mogao da verujem svojim očima. Ali u srcu nije bilo nikakvih emocija.

Svi moji osećaji sada su pripadali samo deci. Ana je nastavila da govori, objašnjavajući zašto je došla. Priznala je da je dugo bez posla i da ne može da plaća stan. Molila je da je prihvatimo nazad u porodicu i počnemo sve ispočetka. Tvrdila je da je tada bila mlada i da nije shvatala šta radi. Deca su stajala tiho, zatečena njenim rečima. Znali su šta se desilo u prošlosti, ali nikada nisu razgovarali sa njom. Sada su je gledali sa žaljenjem i prezirom. Otpratio sam je do vrata, rekavši: – Izvini, ali ne možemo ti pomoći. Pre mnogo godina si donela svoj izbor. Od tada se više nije pojavila u našem životu. A šta biste vi uradili da ste na mom mestu?