Prigrlivši kod sebe staru babu, nismo mogli ni da zamislimo kakvo čudo će to postati. Imamo svoj biznis, naš sin ima deset godina, nažalost, ne može da se kreće samostalno, samo na invalidskim kolicima.

Kolja je izuzetno razvijen dečak, a lekari daju šansu za izlečenje, ali potrebno je stalno brinuti o njemu, a mi sa mužem radimo i ne možemo uvek biti tu. Zbog toga smo odlučili da angažujemo dadilju za sina, već više od mesec dana smo tražili odgovarajuću osobu, ali niko nam nije odgovarao.

Živeli smo u komforu, dvokatnica je uvek bila u čistoti i tražili smo osobu koja bi pomagala ne samo sa sinom, već i obavljala kućne poslove. Na neko vreme smo zamolili rođaku da pazi Mikolu dok smo mi bili na poslu, ali žena nije mogla da radi duže. Jednog dana, vraćajući se sa posla, videli smo stariju ženu na stanici ispred naše kuće. Na ulici je bila mećava, a jadnica je sedela na hladnom i smrzavala se. Muž je predložio da stanemo i povezemo je, ja sam ljubazno pristala. Izašli smo iz auta i videli uplakane oči žene.

— Dobro veče. Poslednji autobus je već otišao, vi bespotrebno sedite ovde, samo se smrzavate, — rekao je muž. — Sinko, ja ne čekam autobus, jednostavno nemam gde da idem… Ćerka me je izbacila iz kuće, a stariji sin je otišao na zaradu, njegova žena me ne voli i čak ne želi da me vidi.

— Ja više ništa ne čekam, samo sedim i razmišljam čime sam zaslužila ovakav odnos svojih dece.

Pogledali smo se sa mužem i ućutali, ali smo odlučili da povedemo nepoznatu ženu kod nas, iz nekog razloga nam je odmah ulila poverenje.

— Znate, vi ste već sačekali — pozivamo vas kod nas, imamo puno mesta u kući, a upravo tražimo dadilju za našeg sina, on je u invalidskim kolicima, treba mu pomoć, a pomoći ćete nam i u kući, — rekla sam.

Baba Nina nas je pogledala dobrim očima i predstavila se kao Nina Petrovna. Na putu do kuće, baba Nina je ispričala da je sama odrasla dvoje dece, podigla ih na noge. Starija ćerka se rano udala i rodila joj tri unuka, a njen muž nikada nije voleo svekrvu i uvek je svađao sa ženom zbog nje. Sin babe Nine je našao ženu koja je odmah postala glava porodice, nije volela svog muža i nije mu dozvoljavala da se viđa sa majkom.

Poslednja godina za penzionerku bila je teška jer je prešla kod ćerke, a njen muž je zlostavljao ženu, gledao je sa prezirom i govorio da ih samo jede. Tog jutra baba Nina nije izdržala kada su je ćerka i zet napali i počeli da je optužuju za sve svoje nevolje, izbacili su je iz kuće. Bilo mi je žao žene jer sam videla da ima dobro srce.

Naš Kolja se odmah sprijateljio sa babom Ninom, ona je nekada radila kao učiteljica matematike, pa je znala kako da se postavi prema deci. Dodelili smo joj prostranu sobu i svakog meseca smo je plaćali za brigu o sinu i kućne poslove. Baba Nina je postala punopravni član naše porodice za godinu dana; Mikola je zvao “babu”, zajedno su se šetali, vodila ga je na sekcije.

Bili smo prijatno iznenađeni kada je naš sin ustao na noge, a sve zahvaljujući babi Nini, ona je svakodnevno radila sa njim, motivisala ga. Od našeg prvog susreta prošle su dve godine; deca babe Nine nekoliko puta su dolazila kod nas, izvinjavala se zbog mame. Ona ih je oprostila, ali nije želela da se vrati, govorila je da je sada njena porodica mi.