"Kad je otac umro, svi su mislili da će kuća pripasti bratu. A onda je advokat pročitao pismo koje je sve promijenilo."

Cijelog života sam bila “ona tiha”. Moj brat – zlatni sin. Sve mu se opraštalo. I kad je napustio školu, i kad je prokockao pola tatinog novca, i kad je jednom udario tatu jer mu nije htio dati još.

Mama je šutjela. Ja sam šutjela. Samo je otac gledao daleko, u zid.

Brinula sam se o njima kad su ostali sami. Ja sam im kuhala, čistila, vodila ih doktorima. Brat bi došao jednom mjesečno – da pokupi penziju.

Kad je otac pao u postelju, bio je tih. Ali svaki put kad bih mu mijenjala jastuk, stisnuo bi mi ruku.

Jednom je rekao:

“Ti si moja kuća.”

Nisam to zaboravila.

Kad je preminuo, brat je odmah okupio rodbinu, zvao advokata, iznosio planove:

- “Kuću ćemo prodati. Ja uzimam gornji sprat, sestri može šupa ako hoće.”

Sjela sam u ćošak i šutila. Nisam očekivala ništa. Navikla sam.

A onda je advokat izvukao žutu kovertu.

- “Ovo je otac lično donio prije tri mjeseca. Rekao je da se pročita tek nakon sahrane.”

Brat se nasmijao.

- “Ma to je nešto formalno.”

Ali pismo je glasilo ovako:

**“Ako čitaš ovo, ja sam već miran. Znam da ćeš opet pokušati uzeti sve. Ali sada ne možeš.

Ova kuća, svaka cigla i daska, pripada onome ko je u njoj stvarno živio.

Onome ko me vodio kad nisam mogao hodati.

Ko me zagrnuo kad me niko više nije grlio.

Ko me nije pitao za nasljedstvo – jer mu je bilo važnije da budem živ.

Ova kuća ide mojoj kćerki. Jer ona nije samo ostala — ona je izdržala.”**

Brat je pobjesnio. Vikao, udarao po stolu. Otišao i nikad se više nije javio.

Ja sam ostala. Prvi put — u tišini koja nije boljela.