Muž je proveo nedelju dana sa jednom poznanicom na moru, a kada se vratio, bio je zapanjen onim što je video u kući.

Andrej nije bio najbolji lažov. Pakujući kofer u spavaćoj sobi, trudio se da izbegava pogled Marine, žene s kojom je živeo skoro deset godina.

— Konferencija, ceo nedelju dana — rekla je Marina, oslonivši se na dovratak. — I naravno u Sočiju, baš onda kada svi odmaraju.

— Pa da — promrmljao je Andrej, sakrivajući kupaće gaće ispod gomile košulja. — Firma pokriva sve troškove, bilo bi čudno odbiti.

— Tvoja koleginica Vika ide takođe? — u Marininom glasu nije bilo pitanja, već umorno konstatovanje.

Andrej se na trenutak kolebao, a zatim nastavio da pakuje kao da se ništa nije desilo.

— Da. Ona je zadužena za prezentaciju. Posao je posao.

— Naravno — odgovorila je Marina, prekrstivši ruke na grudima. — Kao i na prošlogodišnjoj firmanskoj zabavi, kada si „radio” do četiri ujutru.

— Opet počinješ? — Andrej je tresnuo koferom. — Pa objasnio sam ti tada sve. To je bio važan projekat.

— Projekat, zbog kojeg ti je rekla da obrišeš sve poruke s telefona?

Andrej je spustio torbu na krevet i konačno pogledao ženu u oči.

— Ne nameravam to da raspravljam. Avion je za tri sata.

— Prenesi pozdrave svojoj „koleginici” — rekla je Marina i odstupila od dovratka, puštajući ga. — Odmori se lepo.

Andrej je promrmljao nešto sebi u bradu i požurio ka vratima.

Marina je dugo stajala sama na sredini spavaće sobe, gledajući u porodičnu fotografiju na noćnom ormariću. Zatim je odlučno uzela telefon i počela da traži broj osobe koja bi mogla da joj pomogne.

Sredina juna u Sočiju: voda prijatne temperature, talasi blagi.

Andrej je ležao pod suncobranom i posmatrao kako se Vika kupa u moru. Njeno preplanulo telo sijalo je na suncu i privlačilo poglede turista.

— Dođi ovamo! — povikala je, mahnuvši rukom. — Voda je prosto divna!

— O čemu razmišljaš? — upitala je Vika, doplivavši bliže i obavivši mu ruke oko vrata.

— I nemoj da kažeš da o poslu.

— Ne, samo… zaboravio sam da pošaljem izveštaj pre puta.

— Lažovče — nasmejala se Vika i lagano ga poljubila u obraz. — Misliš na svoju ženu, zar ne?

Andrej se namrštio.

— Dogovorili smo se da ovde ne pokrećemo tu temu.

— Dobro, dobro — umirila se Vika. — Možda da otplivamo do bove?

Uveče su večerali u restoranu s pogledom na more. Vika je imala novu haljinu koju je kupila prethodnog dana u buticima na promenadi. Andrej je gledao kako zalazeće sunce pozlaćuje njenu kožu i smatrao ju je lepom. Ali nešto ga je i dalje uznemiravalo.

— Hoćemo li sutra u planine? — upitala je Vika, pijuckajući vino. — Želim da napravim lepe slike za društvene mreže.

— Naravno — klimnuo je Andrej. — Kupićemo i nekoliko suvenira.

— Marina voli suvenire? — upitala je detinjasto Vika.

Andrej se namrštio.

— Molio sam te da ne započinješ tu temu.

— Izvini — rekla je Vika, stavljajući ruku na njegovu. — Ali pre ili kasnije moraćeš da rešiš tu situaciju. Ne možemo se zauvek skrivati.

— Znam — odgovorio je Andrej sumorno. — Posle odmora razgovaraću s njom.

— Zaista? — Vikine oči su zasijale od nade. — Obećaj.

— Obećavam.

Nedelja je brzo prošla. Plivali su, sunčali se, išli na izlete, jeli morske plodove u dobrim restoranima. Andrej je skoro prestao da misli o kući i onome što ga tamo čeka. Skoro.

Na dan povratka Vika ga je zagrlila na aerodromu.

— Ne zaboravi svoje obećanje — rekla je tiho, dodirnuvši mu usne. — Čekam tvoj poziv.

— Znam — promrmljao je Andrej, jedva se odvajajući od nje. — Nazvaću čim razgovaram s njom.

Kupili su karte za različite letove — mera predostrožnosti. U avionu je Andrej naručio viski i razmišljao šta će reći svojoj ženi.

Posle deset godina braka njihov odnos je više ličio na vezu stranaca.

Kasno uveče taksi se zaustavio ispred njegovog stana. Posle plaćanja vozaču, Andrej je na trenutak zastao, gledajući kroz prozor u stan. U dnevnoj sobi svetlo je bilo upaljeno. Marina nije spavala.

Duboko je uzdahnuo i prišao vratima. Vrata su se nečujno otvorila. Spustio je kofer u hodniku i osluškivao. Iz dnevne sobe dopirala je tiha muzika i glasovi.

„Televizor” — pomislio je i izuo cipele, uputivši se unutra.

Ono što je video sledilo ga je na mestu.

U centru dnevne sobe stajao je praznično postavljen sto sa šampanjcem i tortom, ukrašenom svećicom u obliku broja „10”.

Marina je sedela na sofi — ali ne sama. Pored nje stajao je visoki plavokosi muškarac kojeg Andrej nikada ranije nije video. Smejali su se, a ruka neznanca počivala je na Marininom ramenu.


— Šta… šta se ovde dešava? — upitao je Andrej promuklo i zakoračio u sobu.

Marina je trgnula i okrenula se prema njemu.

— Andrej? Već si se vratio? — iznenađeno je pogledala na sat. — Očekivali smo te tek za dva sata.

— Mi? — Andrej je gledao čas u ženu, čas u neznanca.

Plavokosi je ustao i s osmehom pružio ruku.

— Aleksej. Drago mi je da se upoznamo.

Andrej je ignorisao pruženu ruku.

— Marino, šta se dešava? Kakvo je ovo slavlje?

— Zaboravio si? — začudila se Marina. — Danas je naša deseta godišnjica braka.

Andrej je osetio kao da mu se tlo izmiče ispod nogu. Potpuno je zaboravio — a što je još gore, proveo je nedelju s drugom ženom, planirajući razvod.

— I odlučila si da je proslaviš sa… sa njim? — pokazao je prema Alekseju, koji se mirno osmehivao.

— Oh, ne brini — rekao je Aleksej i ponovo seo na sofu. — Ovdje sam samo zbog posla.

— Zbog posla? — Andrejeve pesnice su se stisle. — U mojoj kući? Uveče? Sa šampanjcem?

— On je dizajner enterijera — mirno je objasnila Marina. — Želela sam da uradim renoviranje dok te nema. To je iznenađenje za godišnjicu.

— U jednoj sobi? Nedelju dana? — neverično je upitao Andrej.

— Ne samo u dnevnoj sobi — ustala je Marina i pokazala da pođe za njom. — Hajde, pokazaću ti ostalo.

Kao kroz maglu, Andrej je pošao za ženom. U spavaćoj sobi promene su bile jednako očigledne: nove tapete, novi krevet, lampe, slike na zidovima.

— Ovo… — nedostajale su mu reči.

— Sviđa ti se? — pitala je Marina s nadom. — Odavno sam želela nešto da promenim. Mislim da je vreme konferencije bilo savršeno.

Andrej je primetio kako je naglasila reč „konferencija” i unutra je zadrhtao.

— Veoma… neočekivano — rekao je konačno.

— To još nije sve — Marina je otvorila vrata sledeće sobe, koja je ranije bila njegova radna soba.

Andrej je zastao na pragu, kao paralisan. Soba se potpuno pretvorila u dečiju: plavi zidovi, mali krevetić, igračke.

— Šta je ovo? — promrmljao je.

Marina se obgrlila rukama, odjednom veoma ranjiva.

— Htela sam da ti kažem na našu godišnjicu. Trudna sam, Andrej. Četrnaest nedelja.

Vreme kao da je stalo. Andrej je gledao u ženu, u njen blago zaobljen stomak, koji mu je čudno odmah promakao, u krevetić, plišanog medu na polici.

— Trudna? — reč je zvučala strano. — Ali mi…

— Sećaš se one noći pre tvog službenog puta u Novosibirsk? — slabo se osmehnula Marina.

Andrej se setio — pre tri meseca. Retki trenutak bliskosti u njihovom odnosu, koji je već tada počeo da gubi toplinu.

— Zašto nisi rekla ranije?

— Htela sam da budem sigurna. Čekala sam pravi trenutak — slegla je ramenima Marina. — A onda si ti objavio svoju „konferenciju“ sa Vikom.

Andrej je problijedio.

— Znala si?

— Naravno — rekla je Marina, gledajući mu pravo u oči. — Ali htela sam da dam šansu. Šansu svima nama.

Stavila je ruku na stomak, a taj jednostavan gest učinio je situaciju opipljivom. Imaće dete. Njihovo dete.

— Marino, ja… — nisu mu dolazile reči.

— Ne govori ništa — nežno ga je zaustavila. — Samo odgovori na jedno pitanje: voliš li je?

Andrej je otvorio i zatvorio usta. Mislio je da je voli. Celu nedelju je bio siguran u to. Ali sada, stojeći ovde, gledajući svoju ženu, njihov obnovljeni dom i znajući za dete…

— Ne znam — odgovorio je iskreno. — Zbunjen sam.

Marina je klimnula glavom, kao da je to upravo očekivala.

— Dobro — rekla je, uzimajući njegov netaknut čašu i stavljajući je pored svoje. — Dajem ti nedelju dana. Spakuj se i živi kod prijatelja, roditelja ili u hotelu — gde želiš. Promisli sve: nas, dete i svoja osećanja. Vrati se za nedelju i reci šta si odlučio.

— A ako odlučim da odem? — tiho je upitao Andrej.

Marina je zatvorila oči na trenutak, videlo se koliko joj je teško.

— Onda ću te pustiti. I biću zahvalna na iskrenosti.

Ova priča govori o težini izbora, o ljubavi i odgovornosti. Andrej stoji pred važnom odlukom — da li da sačuva porodicu ili započne novi život. Svako od nas ima trenutke sumnje, ali snaga čoveka je u pronalaženju puta i donošenju prave odluke.