Pre mnogo godina baka Ana je u šumi pronašla četvoro osiromašenih vučića. Njihova majka je poginula pod točkovima automobila, a mali su drhtali pored njenog tela, gubeći poslednje snage. Ana je znala da je mešanje u prirodu rizično, ali njeno srce nije moglo da prođe obojeno. Pažljivo je podigla vučiće, uvila ih u svoj ćebe i odnela kući.
Kod kuće je Ana brižno hranila vučiće kozjim mlekom, pazila na njihovo zdravlje i provodila noći sa njima kada su drhtali od strašnih snova. Govorila im je tiho i smireno, kao deci, i malo po malo počeli su da joj veruju. Svako jutro je počinjalo nežnim dodirom i toplim rečima, a večeri — igrom i prvim pokušajima malih grabljivica da istražuju kuću.
Prošlo je nekoliko meseci, vučići su porasli, postali snažni i okretni. Ana je razumela da ne može da ih zadrži u kući — njihovo mesto je u šumi, gde mogu da žive u skladu sa svojom prirodom. Odvela ih je nazad u šumu, dala im slobodu, ne vezujući ih niti zadržavajući. Vukovi su se zaustavili na ivici šume, kao da nisu želeli da se oproste, a Ana je osetila blagu tugu, ali i ponos zbog njihove snage i nezavisnosti. Mislila je da je njena uloga u njihovom životu završena.
Godine su prošle. Ana je i dalje živela sama u svom selu, ali joj je svaki kutak šume bio poznat i drag srcu. Često se sećala tih vučića, pitajući se kako im se život razvijao.
Jedne kasne jesenje večeri, kada je selo već spavalo, Ana je otišla u šumu da sakupi suvih grana za ogrev. Uvek je osećala mir u šumi, ali te noći nešto je bilo drugačije — tama je bila gušća, a vetar je nosio neobične zvuke.
Odjednom se iz tame pojavio muškarac s kapuljačom. Zgrabio je Anu za ruku i pokušao da je odvuče prema klancu. Ana je osetila strah, ali nije izgubila prisebnost. Branila se svom snagom, ali muškarac je bio jači.
A onda kao da je šuma oživela. Tiho, ali snažno, začulo se duboko režanje. Iz tamnih stabala, kroz koja se mesečina jedva probijala, izašle su četiri velike siluete — vukovi. Kretali su se usklađeno, pažljivo posmatrajući svakoga ko bi pokušao da naškodi Ani.
To su bili ista ona četiri vuka koja je nekada spasila. Prepoznala ih je po ožiljcima i posebnim oznakama na njihovim njuškama. Najstariji vuk je zakoračio napred i spustio glavu prema Ani, kao da je prepoznaje.
Vukovi nisu napali. Opkolili su muškarca, pokazujući da mu neće dozvoliti da učini štetu. Jedan je stao s leve strane, drugi s desne, treći iza njega, a četvrti je pazio da Ana ostane bezbedna. Muškarac je pokušao da pobegne, ali su mu vukovi odlučno pregradili put. Spotakao se, pao i uz psovku jauknuo, dok su vukovi stajali kao tihi čuvari, ne čineći ništa više od potrebnog.
Ana je osećala njihovo mirno prisustvo. Svaki njihov korak bio je promišljen, svaki stav siguran i bez ikakve pretnje prema njoj. Vukovi su je polako odveli do osvetljene staze na ivici šume. Najstariji vuk je tiho frknuo, kao da proverava da li je baki sve u redu, a zatim su jedan po jedan nestali u noćnom mraku.
Sutradan je policija pronašla tog istog muškarca. Bio je prljav, uplašen i s povređenom nogom. Sam je pozvao hitne službe i priznao da je „čudesno ostao bezbedan zahvaljujući čoporu vukova“.
U selu se dugo pričalo o ovom događaju. Ljudi su se pitali kako su vukovi mogli da zapamte Anu posle toliko godina i da joj priteknu u pomoć. Ana se samo tiho osmehivala i govorila:
— Nekada sam njih spasila. A sada su oni zaštitili mene.
Dobro delo učinjeno iskrenim srcem uvek se vraća. A oni kojima smo nesebično pomogli ponekad nam se vrate na najneobičnije načine. Uzajamna briga i poštovanje prema prirodi mogu se pojaviti čak i tamo gde to najmanje očekujemo.
Primjedbe