Ne sluteći ništa, nisam rekla ni reč svom mužu i otišla sam kolima na grob njegove prve žene da joj se izvinim. Ali kada sam prišla nadgrobnom spomeniku i videla njenu sliku na njemu, užasnula sam se. ☹️🤔😮

Ne sluteći, nisam rekla ni reč svom mužu i otišla sam na grob njegove prve žene da je zamolim za oproštaj. Ali kada sam prišla nadgrobnom spomeniku i videla njenu fotografiju na spomeniku, bila sam zapanjena 😲😱

Kada smo se upoznali, moj muž mi je iskreno rekao da je bio oženjen ranije, ali da mu je žena poginula u nesreći. Rekao je da mu je njena smrt i dalje teška, rana koja neće zaceliti.

Osećala sam saosećanje, razumela njegov bol i nisam želela da kopam po prošlosti. Ono što mi je bilo važno jeste šta se dešava među nama. Bili smo zaljubljeni, srećni i spremali smo se za naše venčanje.

Ali sve ovo vreme, jedna misao me je proganjala: pre nego što postanem njegova žena, morala sam da odem na grob njegove prve žene, položim cveće i zamolim za oproštaj — što sam zauzela njeno mesto.

Želela sam da napravim ovaj korak iskreno i ljudski, kako bi mi savest bila čista. Ali moj muž je uvek govorio da to nije potrebno, da ona sama ne bi želela da ga neko podseća na prošlost. Trudio se da zvuči mirno, ali sam mogla da osetim čudnu napetost u njegovom glasu, kao da nije bio samo protiv toga — plašio se ove posete.

Opisala sam to kao bolna sećanja, ali želja je samo rasla. I jednog dana sam jednostavno uzela cveće i otišla. Bez njegovog znanja.

Otišla sam do groba, baš sam htela da položim cveće — i u tom trenutku sam videla fotografiju na kamenu. Ruke su mi utrnule, cveće je palo na zemlju, a srce mi je lupalo kao da želi da iskoči iz grudi. Na nadgrobnom spomeniku je bilo… 😲😱

Na fotografiji je bila devojka… koja je izgledala potpuno isto kao ja. Iste oči, iste crte lica, čak i kosa i osmeh — sve je izgledalo kao da je moja fotografija, snimljena samo nekoliko godina ranije.

Hladan talas me je prošao. Dugo sam zurila u sliku, očajnički tražeći bilo kakvu razliku da se smirim. Ali što sam duže zurila, to je postajalo jasnije: previše smo ličili, skoro kao bliznakinje.

Od tada nisam mogla da mislim ni na šta drugo. Počela sam da tražim informacije o njenoj smrti, razgovarajući sa dalekim rođacima, pronalazeći stare dokumente, razgovarajući sa komšijama.

I što sam dublje kopao, detalji su postajali sve uznemirujućiji. Njena smrt nije bila tako očigledna. „Nesreća“… bila je previše čudna.

Bilo je toliko otvorenih pitanja, niko nije mogao da odgovori, i niko nikada nije pronađen. Slučaj je zatvoren prebrzo, kao da je neko bio zainteresovan da niko ne bi dalje istraživao.

I najgore od svega: što sam više saznavala, to je postajalo očiglednije: moj muž se nije slučajno oženio ženom koja je ličila na mene.

Tražio je upravo to. Svesno. Namerno. I još gore: ljudi koji su poznavali njegovu prvu ženu, tiho, gotovo šapatom, sećali su se da se pre smrti jako plašila svog muža.

Govorili su da je postao čudan, posesivan, kontrolišući. Ali niko nije mogao da joj pomogne na vreme.

Postepeno se pojavila slika od koje su mi ruke drhtale. Nije izgubio ženu u nesreći. Rešio se nje. I sve vreme je tražio ženu koja je izgledala baš kao ona.

Ja.