Pretraživala sam feed i odjednom ugledala svoju sliku sa univerziteta — ispostavilo se da me moj prvi dečko traži već 45 godina.

Zovem se Susan. Imam 67 godina. I ovo je moja priča.

Bila sam uverena da poznajem ceo svoj miran život u penziji. Ali jedna obična noć i slučajna objava na Facebooku promenili su sve. Ono što sam videla na staroj fotografiji odmah me vratilo ljubavi koju sam smatrala davno prošlom.

Nikada nisam mislila da će mirna večer na sofi otvoriti vrata za koja sam mislila da su zauvek zatvorena.

Radila sam kao medicinska sestra više od četrdeset godina.
Sada prihvatam samo povremene smene — uglavnom da bih pomogla svojoj kćeri Megan. Radi puno radno vreme i sama odgaja dvoje dece nakon što je njen bivši muž nestao pre četiri godine.

Preuzimam unuke posle škole, pomažem da se plate računi kada je teško i jednostavno se brinem o redu u kući kako bi Megan mogla da predahne. Ne žalim se. To je moja porodica. Donela mi je više radosti nego bilo šta drugo u životu.

Moj život sada je miran, tih i predvidiv.
Poznajem ritam svojih dana: rano jutro sa šoljom kafe dok deca još spavaju, odlazak u prodavnicu, popodnevni crtani filmovi, povremene noćne smene u bolnici.

Sa mužem sam se rastala pre mnogo godina. Od tada nisam imala nijednu romantičnu vezu.

Približavao se Božić. Vratila sam se kući oko devet uveče posle poslednje smene pre praznika. Umorna, sa bolnim leđima i teškim nogama. Podgrejala sam ostatke mesnog pita, skuvala biljni čaj i sela na sofu.

Deca su već spavala. Megan je proveravala sveske u svojoj sobi. Kuću je ispunjavao samo šum frižidera i tihi škrip starih podova.

Otvorila sam Facebook više iz navike. Obično ulazim da vidim slike unuka prijatelja ili lokalne vesti.

I odjednom — zaledila sam se.

To je bila stara, izbledela fotografija. Malo zamućena, očigledno skenirana sa papirnog primerka.
Na njoj — dvoje mladih ljudi, stojeći veoma blizu jedno drugog. U pozadini — ciglana zid biblioteke mog univerziteta, obrasla bršljanom.

Imala sam na sebi staru odeću koju sam nosila skoro svaki dan. Kosa sa razdeljkom na sredini. Pored mene dečko, koji me grli.

Daniel.

Moja prva ljubav.

Ruke su mi zadrhtale. Nisam videla tu fotografiju još od studentskih dana i čak se nisam sećala da je iko slikao.

Ispod fotografije je pisalo:

„Tražim ženu sa ove fotografije. Zove se Susan. Bili smo zajedno na fakultetu krajem 70-ih. Bila je moja prva ljubav. Moja porodica se odjednom preselila i izgubio sam kontakt s njom. Ne znam gde ga je život odveo i da li će videti ovu objavu.”

Nisam mogla da verujem svojim očima.

„Ne pokušavam da menjam prošlost. Samo želim da joj prenesem jednu stvar koju čuvam više od četrdeset godina. Ako je prepoznate — molim vas, obavestite je.”

Gledala sam u ekran, osećajući knedlu u grlu. Ime koje nisam izgovorila decenijama, odjednom je udarilo u sećanje kao talas.

Bili smo mladi. Bio je dobar, živahan, uvek negde u žurbi. Pratio me na časove, čak i kada je zbog toga kasnio na svoje. Mogli smo satima pričati o ničemu, a istovremeno — o svemu.

A onda je jednog dana nestao.
Bez oproštaja. Bez objašnjenja.

Saznala sam da se njegova porodica preselila na drugi kraj zemlje. Tada nisam imala ni odgovore, ni snage da ih tražim. Jednostavno sam nastavila dalje, jer drugačije se nije moglo živeti.

I eto — posle 45 godina — još je mislio na mene.

Zatvorila sam aplikaciju. Nisam odgovorila. Još nisam mogla.

Te noći skoro nisam spavala. Svaki put kad bih zatvorila oči, videla sam tu fotografiju.

Ujutro je Megan primetila moje stanje.
— Mama, da li je sve u redu?
— Da — odgovorila sam. — To je samo čudan san.

Ali to nije bio san.

Ponovo sam otvorila Facebook, pronašla objavu i ušla na njegov profil. Siva kosa, poznat, blag pogled. Fotografije sa šetnji, labrador po imenu Jasper, fotografija sa ženom, verovatno njegovom sestrom.

Dugo sam pisala poruku i brisala je. Na kraju sam jednostavno napisala:

„Zovem se Susan. Mislim da sam žena sa fotografije.”

Odgovorio je za nekoliko minuta.

Dogovorili smo se da se sastanemo u maloj kafiću blizu mog doma.

Kada sam ušla, on je već bio tamo. Ustao je, kao nekada. Samo smo gledali jedno drugo.

— Zdravo, Susan.

Njegov glas je bio stariji, hrapaviji — ali isti.

Ispričao je zašto je nestao. Udari njegovog oca. Bolest. Iznenadna preseljenja. Odgovornost koja je odjednom pala. Nije bilo moguće ni pozvati, ni napisati.

Zatim je izvadio malu kutijicu.
Unutra je bio jednostavan zlatni prsten.

— Čuvao sam ga ne zato što sam čekao — rekao je. — Već zato što je bio tvoj. Hteo sam da znaš: bila si voljena.

Nisam plakala. Samo sam osetila kako nešto davno nedovršeno konačno pronalazi svoje mesto.

Dugo smo razgovarali. O životu. O deci. O tome kako je sve krenulo drugačije nego što smo sanjali — ali ipak krenulo.

Nije ništa tražio. Samo je rekao:
— Hvala što si došla.

Vraćala sam se kući sa osećajem tihe spokojnosti. Kao da sam zatvorila knjigu koju sam nekada jako volela i konačno je stavila na policu.

Ali to nije bio kraj.

Nedelu kasnije, pozvao me je. Zatim na ručak. Zatim — u šetnju.

Bez žurbe. Bez obećanja.

Sada se viđamo redovno. Ponekad samo sedimo na klupi u parku. Ponekad se smejemo. Ponekad ćutimo.

Ne znam gde će nas ovaj put odvesti.

Ali znam jedno:
Nije došao da prepiše prošlost.
Došao je da kaže da sam bila voljena.

I to je bilo dovoljno da budućnost ponovo postane topla.