Spasio sam bebu koja je padala sa petog sprata, rizikujući sopstveni život: svi su me nazivali herojem, ali nedelju dana kasnije roditelji deteta su me tužili zbog „nepromišljenog spasavanja“.

Spasio sam bebu koja je padala sa petog sprata, rizikujući sopstveni život: svi su me nazivali herojem, ali nedelju dana kasnije roditelji deteta su me tužili zbog „nepromišljenog spasavanja“.

Išao sam ulicom i žurio na posao.

Obično jutro, ništa neobično.

Razmišljao sam o svojim obavezama, gledao pod noge, kada se odjednom odozgo začuo glasan prasak.

Podigao sam glavu i video kako je na petom spratu puklo prozorsko staklo.

Krhotine su poletele nadole, i odmah posle toga nešto je počelo da pada.

Sekundu kasnije shvatio sam — to je dete.

Nije bilo vremena za razmišljanje.

Samo sam potrčao napred, podigao ruke i uhvatio bebu.

Zajedno smo pali na asfalt.

Jako sam udario glavom i leđima, pred očima mi se smračilo, ali dete je ostalo živo.

Plakalo je, a to je značilo da sve nije bilo uzalud.

Ljudi su se odmah okupili oko nas.

Neko je pozvao hitnu pomoć, neko je tražio roditelje deteta.

Držali su me i govorili mi da ne zatvaram oči.

Svi su ponavljali jedno te isto: da sam heroj, da sam spasao život.

U bolnici su rekli da imam potres mozga i nagnječenja.

Bolelo me je, ali to nije bilo važno.

Najvažnije je bilo da je dete živo i čitavo.

Nisam čak ni znao da li su našli njegove roditelje i šta će biti s njim dalje.

Međutim, nedelju dana kasnije stigao mi je sudski poziv.

Roditelji tog deteta su me tužili.

Izjavili su da sam navodno povredio njihovo dete i da sam postupao opasno, pa zbog toga ono ima povredu.

Nisam mogao da verujem u to.

Kada sam pokušao da razgovaram s njima, otac je vikao na mene: „Vi ste naneli štetu našem detetu!“

I zalupio je vrata.

Na sudu je sve izgledalo kao da sam uradio nešto loše.

Njihov advokat je pokazivao fotografije i govorio da sam postupio nepažljivo.

Roditelji su plakali i pričali kako je njihovo dete stradalo.

Doveli su svedoke koje nikada ranije nisam video.

Svi su govorili protiv mene.

Moj advokat je rekao da je najbolje da pristanem na nagodbu.

Ali ja sam odbio.

Znao sam da sam spasao život i da nisam kriv.

Poslednjeg dana suđenja shvatio sam da gubim.

Sudija me je gledala kao da je već sve odlučila.

Osećao sam potpunu očajnost.

Ali baš u tom trenutku dogodilo se nešto od čega su svi ostali u potpunom šoku.

Odjednom je u sudnicu ušla žena koju ranije nisam video.

Rekla je da je bila na toj ulici na dan događaja i da je sve snimila telefonom.

Kada su pustili video, svi su ućutali.

Na snimku se videlo kako dete pada kroz prozor i kako ga ja hvatam u poslednjem trenutku.

Postalo je jasno da je za pad kriva majka, a da sam ja samo spasio dete.

I da, da nije bilo mene, ono jednostavno ne bi preživelo.

Posle toga su roditelje optužili za laž i oduzeli im roditeljska prava.

Mene su oslobodili.

Izašao sam iz suda s jednom mišlju: uradio bih to ponovo.

Čak i znajući kako sve može da se završi.

Jer ljudski život je važniji od svega, a takve roditelje kazniće sama sudbina.