Starac koji nema drva za ogrev našao pun novčanik i vratio ga vlasniku, a sutradan mu je na kapiju stigao kamion koji ga je rasplakao.

Badnje veče se spustilo na varošicu, donoseći sa sobom onaj oštar planinski mraz koji seče kožu kao nož. U maloj, oronuloj kući na kraju ulice, deda Petar je sedeo pored starog “smederevca”, umotan u dva ćebeta. Vatra je jedva tinjala. U šporetu nije gorela bukovina, već noga od stare stolice koju je tog jutra polomio. To je bilo sve što mu je ostalo. Drvarnica je bila prazna već tri dana, a penzija je kasnila. Petar je gledao u taj slabašni plamen i razmišljao kako će pregurati noć, a da se ne smrzne.

Nekada je Petar bio najbolji stolar u kraju. Njegove ruke su pravile krovove, prozore, kolevke za tuđu decu. Danas, te iste ruke bile su krive od reume, suve i beskorisne. Od kako mu je žena umrla pre pet godina, samoća ga je pritisla teže od starosti. Decu nisu imali, a rodbina ga je zaboravila čim je nestalo snage i novca. Ostao je sam sa svojim sećanjima i hladnoćom koja se uvlačila u svaki ćošak sobe.

Morao je da izađe. U džepu kaputa napipao je poslednjih dvesta dinara. Bilo je to dovoljno za pola hleba i možda kesicu čaja, da ima bar nešto toplo za Božićno jutro. Teško je ustao, navukao stare gumene čizme koje su propuštale vodu i izašao u belu noć. Vetar mu je bacio šaku snega u lice čim je otvorio vrata, kao da želi da ga vrati unutra.

Ulica je bila pusta, iako su svetla gorela u svim kućama. Kroz zamagljene prozore komšija video je okićene jelke, bogate trpeze i srećna lica. Čuo je dečiju graju i miris pečenog mesa koji se širio naseljem. Petru je taj miris naterao suze na oči, ne od gladi, već od tuge. Badnje veče je najteže kad si sam. Spustio je glavu i ubrzao korak, gledajući samo u svoje noge da se ne oklizne na led.

A onda, kod same pekare, nešto crno u snegu privuklo mu je pažnju. Nije bila grana, niti kamen. Sagao se uz bolan jauk svojih leđa. Bio je to novčanik. Kožni, debeli, muški novčanik, koji je nekome morao ispasti u žurbi. Petar se osvrnuo levo-desno. Nikoga nije bilo na ulici.

Drhtavim rukama, ukočenim od mraza, otvorio ga je. Unutra je bio svežanj novčanica. Evri. Mnogo evra. Petar je na brzinu izbrojao – bilo je tu bar pet stotina evra i još dosta naših para. Srce mu je zalupalo kao ludo. Sa ovim novcem mogao je da kupi drva za celu zimu. Mogao je da napuni frižider. Mogao je da plati struju da mu je ne iseku posle praznika. Mogao je da živi kao čovek bar tri meseca.
M
Đavo mu je šaputao na levo rame: “Uzmi, Petre. Niko te nije video. To ti je Bog poslao za tvoju muku. Vlasnik sigurno ima još, vidiš da je bogat.” Ruka mu je krenula ka unutrašnjem džepu kaputa. Bilo bi tako lako. Samo da odšeta kući, založi vatru i kupi pečenicu. Niko nikad ne bi saznao.

Ali onda je pogledao u ličnu kartu koja je stajala u pregradi. Sa slike ga je gledalo lice mladog čoveka, ne starijeg od trideset godina. Imao je blag osmeh. Pored lične karte, bila je mala fotografija bebe. “Marko Jović,” pročitao je Petar tiho ime sa dokumenta. Adresa je bila u novom naselju, na drugom kraju varoši, dobra tri kilometra odatle.

Petar je zatvorio novčanik. Zatvorio je i oči na trenutak, boreći se sa sobom. Setio se svog pokojnog oca, solunaca, koji mu je uvek govorio: “Sine, tuđe ne diraj, svoje ne daj. Obraz je jedino što nosiš u grob.” Znao je da taj novac nije njegov. Možda je tom Marku to plata? Možda je za lekara? Možda je i on sirotinja koja je pozajmila pare?

Uzdahnuo je duboko, stežući novčanik u šaci. Zaboravio je na hleb. Zaboravio je na glad. Okrenuo se na drugu stranu, suprotno od svoje kuće, i krenuo ka novom naselju. Vetar je pojačavao, sneg je padao gušće, a on je imao tri kilometra pešačenja pred sobom. Nije osećao noge, ali je osećao nešto drugo – toplinu u grudima koja nije dolazila od vatre, već od odluke da ostane čovek.

Hodao je skoro sat vremena. Kada je stigao do zgrade sa adrese, bio je prekriven snegom kao sneško belić. Pronašao je prezime “Jović” na interfonu i pritisnuo dugme. Čekao je. “Ko je?” začuo se nervozan, muški glas. “Ovde deda Petar,” viknuo je u mikrofon. “Našao sam vam nešto. Izađite dole.”

Vrata zgrade su se naglo otvorila, a iz njih je izleteo Marko. Bio je u papučama i trenerci, bez jakne, raščupan i bled kao krpa. Očigledno je da je prevrnuo celu kuću tražeći ono što je izgubio. Kada je ugledao promrzlog starca kako stoji u snegu i steže njegov novčanik, mladić je zastao kao ukopan. Petar mu je polako, drhtavom rukom, pružio kožni predmet. “Evo, sinko,” rekao je tiho, dok mu je para izlazila iz usta. “Našao sam kod pekare. Proveri da li je sve tu.”

Marko je zgrabio novčanik, ali ga nije ni otvorio. Umesto toga, bacio se starcu u zagrljaj, grleći ga snažno, ne mareći što je Petar mokar i prljav od snega. “Jeste, sve je tu, znam da je sve tu!” vikao je Marko, a glas mu je podrhtavao od suza. “Dedo, ti ne znaš šta si mi uradio. Ovo je bila kirija za dva meseca. Gazda je rekao da će nas izbaciti na ulicu sa bebom ako sutra ne donesem pare. Spasio si nas, dedo, spasio si mi dete!”
M
Mladić je tada grozničavo otvorio novčanik, izvukao svežanj novčanica od pedeset evra i počeo da ih gura Petru u džep kaputa. “Uzmi, molim te! Uzmi bar sto evra! To je nagrada, to je najmanje što mogu da učinim!” Petar se izmakao korak unazad. Njegove oštre, poštene oči su sevnule ispod mokrih obrva. Blago je odgurnuo Markovu ruku.

“Ne, sinko,” rekao je Petar mirno, ali odlučno. “Nisam ja ovo doneo da bih naplatio poštenje. Doneo sam jer je tvoje. I jer imaš tu malu bebu. Kupi njoj nešto, kupi pelene, kupi joj igračku. Meni ne treba. Ja sam svoje proživeo.” Marko je ostao nem, držeći novac u vazduhu, gledajući kako se starac okreće i polako, pognutih leđa, odlazi nazad u mećavu.

Put do kuće bio je duži nego ikad. Petru su noge bile kao olovo. Kada je stigao u svoju hladnu sobu, vatra se odavno ugasila. Nije imao više šta da založi. Popio je čašu hladne vode, pokrio se preko glave starim jorganom i pokušao da zaspi, moleći Boga samo da se ujutru probudi živ. “Budalo matora,” mislio je u sebi, “imao si pare u rukama, a sad cvokoćeš.” Ali negde duboko, srce mu je bilo mirno. Obraz je bio čist, a to greje bolje od svake vatre.

Ujutru, na sam Božić, Petra je probudio strašan zvuk. Tlo se treslo. Mislio je da grmi ili da je zemljotres. Bunovan i smrznut, jedva je ustao i prišao prozoru. Imao je šta i da vidi. Ispred njegove male, oronule kapije, stajao je ogroman kamion natovaren bukovim drvima, onim cepanim, prve klase. Pored kamiona bio je parkiran Markov auto, a iz njega su izlazili Marko, njegova žena i još dvojica snažnih momaka.

Petar je izašao na prag, trljajući oči. Marko ga je ugledao i nasmejao se od uha do uha. “Hristos se rodi, dedo!” viknuo je. “Mislio si da ću te pustiti da odeš tek tako? Ovi momci su moji drugari sa posla. Čuli su priču. Ovo je za tebe. I ne pokušavaj da odbiješ, istovarićemo ih silom ako treba!” Momci su već počeli da bacaju drva u dvorište, praveći veliku gomilu koja je mirisala na svežu šumu i sigurnost.
M
Dok su momci ređali drva, Markova žena je prišla Petru. U rukama je nosila veliku korpu pokrivenu belom krpom, a u drugoj ruci termos sa vrućom kafom i rakijom. Oči su joj bile pune suza dok je gledala starca. “Deda Petre,” rekla je tiho, “ovo je naš božićni ručak. Pečenica, sarma, pogača. Mi ne bismo imali gde da ručamo danas da nije bilo vas. Sad smo mi vaša porodica.”

Petar je stajao na snegu, gledajući tu gomilu drva koja mu je obezbedila toplotu za naredne dve zime. Gledao je te mlade ljude koji su došli da mu čestitaju Božić. Prvi put posle pet godina, nije bio sam. Prvi put, nije bio gladan. Suze su mu krenule same, tople i teške, spirajući svu tugu nakupljenu u borama. Podigao je glavu ka sivom nebu i prekrstio se.

Uveče, dok je vatra veselo pucketala u starom “smederevcu”, a soba bila topla kao banja, Petar je sekao pečenicu koju su mu doneli. Na stolu je stajala slika njegove pokojne žene. “Vidiš, stara moja,” šapnuo je Petar slici, nazdravljajući čašicom rakije. “Nismo zaboravljeni. Dobro se ipak dobrim vraća, samo treba imati strpljenja da sačekaš.”