1. dio: Susret u napuštenoj fabrici
„Ramiro… izađi odatle.“
Moj tata nije zvučao pijano.
To je ono što me najviše uplašilo.
Kod kuće, kad bi vikao, uvijek bi zavlačio riječima, mirisao na alkohol i udarao po stolu kao ranjena životinja. Ali te noći, u napuštenoj fabrici, njegov glas je izašao čist. Hladan. Staložen.
Kao da je taj čovjek bio onaj pravi, a onaj drugi samo stari kostim.
Moj amidža me gurnuo iza zarđalog ormara za dokumente.
„Ne govori ništa“, šapnuo mi je.
Pritisnuo sam žutu fasciklu na prsa.
Originalni rodni list: Diego Ramiro Vargas.
Ramiro.
Vargas.
Ne Maldonado.
Osjetio sam kako mi se cijeli život cijepa na dva prezimena.
Koraci su se približavali hodnikom.
„Nisi više petnaestogodišnjak da izigravaš mučenika“, rekao je moj tata. „Izađi, Ramiro. I dovedi malog.“
Moj amidža je duboko uzdahnuo.
„Ostani ovdje.“
„Ne.“
Pogledao me.
Po prvi put nisam vidio onog tihog čovjeka koji je spavao u sobici od limenih ploča.
Vidio sam nekoga ko je umoran od gubljenja.
„Diego, bar jednom u životu, poslušaj me.“
Izašao je iza ormara s vidljivim rukama.
Ja sam ostao čučati, drhteći, čvrsto stežući fasciklu.
Moj tata je ušao u kancelariju.
U ruci je držao pištolj.
Nije bio veliki.
Ali u toj mračnoj prostoriji činilo se da ispunjava sav prostor.
Iza njega je išao čovjek u sivom odijelu kojeg nisam poznavao. Imao je okruglo lice, tanke naočale i fasciklu pod rukom.
„Arturo“, rekao je moj amidža.
Arturo.
Nikad ranije nisam čuo da iko mog tatu zove tako.
Za mene je uvijek bio „tata“.
U papirima, Arturo Maldonado.
Inače, don Arturo.
U napuštenoj fabrici, postao je nešto sasvim drugo.
„Tell rekao sam ti da se ne vraćaš ovamo“, rekao je moj tata.
Ramiro nije spustio pogled.
„A ja sam tebi rekao da će Diego jednog dana saznati.“
Moj tata se gorko nasmijao.
„Saznati šta? Da mu je amidža robijaš? Da je njegova majka uvijek radije branila kriminalca nego svog muža?“
Ramiro je napravio korak prema njemu.
„Spusti oružje. On nema veze s ovim.“
„Ima itekako veze.“
Čovjek u sivom odijelu se nakašljao.
„Arturo, završimo ovo brzo. Ako je mali vidio dokumente, moramo ih uzeti natrag.“
Još više sam se pribio uz ormar.
Moje disanje je zvučalo preglasno.
Ramiro je jedva primjetno okrenuo glavu, kao da me može čuti.
„Ne uvlači njega u ovo“, rekao je.
Moj tata je odgovorio:
„Ti si ga uvukao onog trenutka kad si ga napravio.“
Svijet je prestao da se kreće.
Napravio.
U početku nisam razumio.
Ili nisam želio razumjeti.
Ta riječ me pogodila kao kamen bačen iz davnih godina.
Ramiro je zatvorio oči.
A moj tata se nasmiješio.
„O, zar mu nisi rekao? Kako lijepo. Toliki govori o istini, a još uvijek ti je falio onaj najvažniji dio.“
Tijelo mi je počelo drhtati.
Ramiro je otvorio oči.
„Diego nije trebao saznati na ovaj način.“
Moj tata je podigao pištolj prema njemu.
„Diego je trebao odrastati vjerujući da je moj. I jeste.“
Nisam mogao više izdržati.
Izašao sam iza ormara.
„Šta to znači?“
Sva trojica su se okrenula.
Mom tati se lice odmah promijenilo.
Ponovo je stavio masku.
„Sine, dođi ovamo.“
„Ne zovi me sinom.“
Rečenica je izletjela prije nego što sam promislio.
Boljelo me što sam to rekao.
Njega je boljelo što je to čuo.
Ili se pretvarao.
„Diego, taj čovjek ti puni glavu glupostima.“
Podigao sam fasciklu.
„Je li mi i ovo puni glavu glupostima?“
Čovjek u odijelu je krenuo korak prema meni.
Ramiro je stao između nas.
„Nemoj ga ni dotaknuti, advokatu Salas.“
Advokat.
Moj tata nije bio samo s nekakvim nasilnikom.
Bio je s advokatom.
To me još više uplašilo.
Jer udarci ostavljaju tragove, ali loši advokati brišu živote službenim pečatima.
„Daj mi tu fasciklu“, naredio je moj tata.
„Ne.“
Lice mu otvrdnu.
„Diego, ne znaš šta radiš.“
„Onda mi objasni.“
Tišina.
Fabrika je škripala na vjetru. Vani je avenijom prošao kamion, a zvuk je odjeknuo od limenih ploča poput stare grmljavine.
Ramiro je progovorio prvi.
„Tvoja mama i ja smo bili u vezi prije nego što se Arturo pojavio.“
Moj tata se podsmjehnuo.
„Kako romantično.“
Ramiro se nije obazirao na njega.
„Fabrika je pripadala tvom djedu, don Aureliju Vargasu. 'Transporti Maldonado' nisu postojali. Zvali su se 'Transporti Vargas'. Tvoja mama je vodila knjige. Ja sam vozio rute. Trebali smo se vjenčati.“
Osjetio sam kako mi se grlo steže.
„A Arturo?“
„Radio je za tvog djeda“, rekao je Ramiro. „Bio je vozač. Ambiciozan. Pametan. I zadobio je povjerenje svih nas.“
Moj tata se nasmijao.
„Zaslužio sam ono što vi niste znali čuvati.“
Ramiro je stisnuo šake.
„Falsifikovao si mjenice. Skretao uplate. Uvalio firmu kod zelenaša. Kad te don Aurelio otkrio, pratio si ga do skladišta.“
Moj tata se prestao smijati.
„Pazi šta pričaš.“
„Pretukao si ga“, rekao je Ramiro. „Ostavio si ga da leži pored kamiona. Onda si inscenirao pljačku. Nestao novac. Ranjeni stražar. Moja jakna umrljana krvlju. Moji otisci na sefu jer sam radio tamo.“
Advokat Salas je promrmljao:
„Ramiro, niko više neće povjerovati u to nakon toliko godina.“
„Sada hoće“, rekao je moj amidža. „Jer je Aurelio ostavio kopiju svega.“
Moj tata se skamenio.
Vidio sam kako mu strah prolazi licem.
Mali.
Brz.
Ali stvaran.
Ramiro je pokazao na zid sa fotografijama.
„Tvoj tata je mislio da je uništio dokaze. Ali don Aurelio mi je bio kao otac. Čuvao je duplikate u ovoj kancelariji. Nisam mogao doći ranije jer sam znao da Arturo pazi na ovo mjesto. Kad sam izašao iz zatvora Santa Martha, još uvijek nisam imao snage. A tvoja mama…“
Glas mu je pukao.
„Tvoja mama me zamolila da sačekam kako tebe ne bih doveo u opasnost.“
Pogledao sam u tatu.
„Jesi li znao da sam ja Ramirov sin?“
Nije odgovorio.
To je bilo dovoljno.
„I moja mama je znala?“
Ramiro je spustio pogled.
„Da.“
To me zaboljelo.
Više od svega.
Moja mama.
Jedina koja je zagrlila Ramira.
Ona koja je plakala u kuhinji.
Ona koja me očima poslala ovamo, iako su joj usta govorila 'ne'.
„Zašto mi nikad nije rekla?“
Ramiro me pogledao sa starom tugom u očima.
„Zato što joj je Arturo prijetio. Ako progovori, ubiće me u zatvoru i uzeće te od nje. Nije imala papire. Nije imala novca. Nikoga nije imala. Tvoja baka je povjerovala Arturu. Svi su mu povjerovali.“
Moj tata je uperio pištolj u pod, ali ga nije spustio.
„Dosta je ove serije. Diego, daj mi tu fasciklu i idemo. Majka ti se brine.“
„Zna li moja majka uopšte da si ovdje?“
„Tvoja majka radi ono što joj odgovara.“
Ramiro je napravio korak.
„Ne govori tako o Clari.“
Clara.
Moja mama.
Čuti njeno ime iz Ramirovih usta bilo je drugačije.
Kao da ga izgovara s velikom pažnjom.
Kao da je još uvijek voli.
Moj tata je to primijetio.
„Kako lijepo. Dvadeset godina kasnije, a ti još uvijek sliniš za mojom ženom.“
Ramiro je nasrnuo na njega.
Sve se odigralo brzo.
Advokat je vrisnuo.
Moj tata je podigao pištolj.
Ja sam potrčao.
Ne znam jesam li htio da ih razdvojim ili da spasim fasciklu.
Pucanj je odjeknuo unutar kancelarije kao da je fabrika eksplodirala.
Osjetio sam zujanje u ušima.
Ramiro je pao na koljena.
„Ne!“ vrisnuo sam.
Metak ga nije pogodio u prsa.
Okršnuo mu je rame, otkinuvši komad tkanine i krvi.
Moj tata je ostao paralizovan, kao da ni sam nije vjerovao da će zaista pucati.
Iskoristio sam tu sekundu.
Zgrabio sam francuski ključ sa stola i bacio mu ga u ruku.
Pištolj je ispao.
Ramiro se podigao uz roptaj i gurnuo ga uza zid.
Advokat Salas je pokušao pobjeći.
Nije stigao daleko.
Na ulazu u kancelariju pojavile su se dvije osobe.
Moja mama.
A iza nje žena u tamnom odijelu sa službenom legitimacijom oko vrata.
„Tužilaštvo“, rekla je žena. „Niko da se nije maknuo.“
Moj tata je poblijedio.
„Clara…“
Moja mama ga nije pogledala kao muža.
Pogledala ga je onako kako se gleda u dug koji je konačno došao na naplatu.
„Dosta je bilo, Arturo.“
Iza njih su ušla dva policajca.
Jedan je podigao pištolj.
Drugi je vezao advokata.
Moj tata je vikao da je to zamka, da je Ramiro kriminalac, da su svi ludi.
Ali žena iz Tužilaštva je već držala telefon u ruci.
„Imamo audio snimak od trenutka kada ste ušli“, rekla je. „Gospođa Clara je sve snimala.“
Pogledao sam u mamu.
Drhtala je.
Ali je stajala uspravno.
„Mama…“
Oči su joj se napunile suzama.
„Oprosti mi, Diego.“
Htio sam je zagrliti.
Takođe sam htio i da vičem na nju.
Oba osjećaja su me slamala.
2. dio: Istina izlazi na vidjelo
Ramiro se naslonio na sto, krvareći.
„Clara, zašto si došla?“
„Zato što su vam već previše toga uzeli“, rekla je, ponavljajući svoje riječi iz kuhinje.
Moj tata je pokušao prići.
„Clara, misli na porodicu.“
Ona se tužno i gorko nasmijala.
„To sam i radila dvadeset godina. Toliko sam mislila na porodicu da sam dopustila da moj sin zove ocem čovjeka koji je uništio njegovu stvarnu porodicu.“
Arturo Maldonado je vezan lisicama u istoj onoj kancelariji u kojoj je čuvao fotografije, laži i dokaz o mom životu.
Nije otišao u tišini.
Pogledao me dok su ga izvodili.
„Bez mene si niko i ništa, Diego.“
Ramiro je odgovorio prije mene.
„Bez tebe konačno može biti ono što jeste.“
Ta rečenica mi je ostala istetovirana u sjećanju.
Te noći nismo se odmah vratili kući.
Otišli smo u Tužilaštvo.
Sati i sati.
Izjave.
Grozna kafa.
Papir za papirom.
Predao sam žutu fasciklu.
Tužiteljica, žena po imenu Rebeca Luján, pregledala je originalni rodni list, kopije ugovora, fotografije, polise, uplate, pisma mog djeda Aurelija i jedan dokument koji me ostavio bez daha.
Stari test očinstva.
Ramiro Vargas.
Vjerovatnoća: 99.99%.
Moja mama je sjela pored mene.
„Namjeravala sam ti reći kad napuniš osamnaest godina.“
„Zašto ne ranije?“
Zaplakala je.
„Jer sam se bojala.“
„Njega?“
„Da ću te izgubiti.“
Nisam znao šta da joj odgovorim.
Jer jedan dio mene je bio bijesan.
Drugi dio je gledao tu slomljenu ženu koja je prodala svoj prsten da kupi hljeb, koja je živjela s čovjekom koji joj je godinama prijetio, štiteći istinu svojim tijelom.
„Jesi li voljela Ramira?“ pitao sam.
Zatvorila je oči.
„Nikada ga nisam prestala voljeti.“
Ramiro je sjedio na stolici u dnu prostorije, dok mu je ljekar iz hitne previjao rame. Nije nas gledao. Kao da nije htio mami oduzeti taj trenutak.
„Pa zašto si se onda udala za Artura?“
„Zato što sam, kad su zatvorili Ramira, bila trudna s tobom. Arturo je rekao da će, ako se ne udam za njega, reći da sam i ja učestvovala u pljački. Da ćeš se roditi obilježen. Da će Ramiro umrijeti u zatvoru. A ja… bila sam mlada, Diego. Bojala sam se. Svi su mi govorili da me Arturo spašava.“
„Ali on me nije volio.“
Mama me uzela za ruku.
„On je želio posjedovati ono što je bilo Ramirovo. Fabriku. Kuću. Mene. Tebe.“
Osjetio sam gadljivost.
Ne prema njoj.
Prema čitavom životu koji su izgradili preko moje glave.
3. dio: Novi početak
Kuća nije izgubljena.
To je bilo prvo što se promijenilo.
S dokumentima iz fabrike i dokazima o prevari, Tužilaštvo je zamrznulo sve postupke u vezi s dugovima koje je Arturo koristio da nas uništi. Radionica je takođe otišla na reviziju. Mnogi potpisi nisu bili mamini. Drugi su iznuđeni pod pritiskom.
Banka je zaustavila izvršenje.
Ne iz dobrote.
Nego iz straha da ne budu uvučeni u istragu o falsifikovanim dokumentima.
Ponekad pravda ne stiže zato što je nekom stalo do vas.
Ponekad stigne jer neko drugi ne želi da se uprlja.
Ali stigla je.
Ramiro se nije vratio u onu limenu sobicu.
Mama ga je smjestila u dnevni boravak.
Spremila mu je pileću supu i mijenjala mu zavoje rukama koje su toliko drhtale da joj je on morao držati prste.
Mog tate više nije bilo u kući.
Nikada više nije zaspao tamo.
Kuća u Nezi je djelovala neobično bez njegove vike.
U početku je tišina plašila.
Kasnije je donijela olakšanje i vazduh.
Vratio sam se u vanrednu srednju školu.
Nije bilo lako.
Nošenje kutija na pijaci ostavilo mi je ukočena leđa i kratak fitilj. Ali Ramiro mi je pravio društvo noću s termosom kafe i sjedio pored mene dok sam učio matematiku.
„Ja ne znam mnogo o tome“, govorio bi. „Ali mogu ti barem ne smetati.“
Nije smetao.
Njegovo prisustvo je slagalo nešto u meni za šta nisam ni znao da je stajalo iskrivljeno.
Jedne noći sam ga pitao:
„Zašto se nikad nisi borio za mene?“
Ućutao je.
Onda je rekao:
„Zato što se iz zatvora sve što bih dotaknuo prljalo. Arturo je imao policajce, advokate, porodicu. Ja sam imao bež uniformu i broj. Da sam vikao da si moj sin, iskoristio bi te da kazni tvoju majku.“
„Ali izašao si, i opet nisi ništa rekao.“
„Zato što si me gledao kao lopova.“
Zaboljelo me.
„Bio sam dijete.“
„Zato sam i čekao.“
„Zar nisi osjećao bijes?“
Tužno se nasmiješio.
„Svaki dan. Ali bijes te nije mogao odgojiti umjesto mene. Morao sam dočekati pravi trenutak živ.“
Nisam ga zagrlio te noći.
Ali privukao sam svoju šolju bliže njegovoj.
Bio je to moj nespretni način da počnemo ispočetka.
4. dio: Pravda i naslijeđe
Suđenje Arturu je trajalo godinama.
Kao i sve u Meksiku kada su u pitanju stari novac, čudni potpisi i mrtvi ljudi koji više ne mogu svjedočiti.
Na vidjelo su izašle još gore stvari.
Stražar iz skladišta nije umro, kako je porodica tvrdila. Ostao je invalid i preselio se u Pueblu. Pronašli su ga. Svjedočio je da je vidio Artura kako izlazi iz kancelarije don Aurelija u noći pljačke.
Pojavila se i nekadašnja sekretarica iz 'Transporta Vargas'. Čuvala je kopije dokumenata jer ju je don Aurelio zamolio da to uradi „ako išta počne da smrdi“.
A smrdjelo je decenijama.
Advokat Salas je pokušao da se nagodi.
Tvrdio je da je samo izvršavao naređenja.
Otkrio je imena.
Notare.
Zelenaše.
Jednog policijskog komandira koji je već bio u penziji.
Laž koja je odvela Ramira u zatvor nije bila običan kamen.
Bila je zid.
Morali smo ga rušiti ciglu po ciglu.
Moja baka je umrla prije nego što mu je stigla tražiti oprost.
To je pogodilo moju mamu.
Ramira još više, iako to nije naglas izgovorio.
Na sahrani, neki rođaci su nam prišli s krivicom na licu.
„Nismo znali.“
Ramiro nije odgovorio.
Moja mama jeste.
„Niste znali jer niste htjeli da znate.“
Niko se nije raspravljao.
Postoje istine koje stižu kasno, ali stižu s dovoljnom snagom da ućutkaju čitavu porodicu.
Mnogo kasnije, Ramiro je proglašen nevinim po glavnim tačkama optužnice.
Prekasno.
Dali su mu komad papira.
Hladno, institucionalno izvinjenje.
Ništa od toga mu nije vratilo godine provedene u zatvoru Santa Martha, izgubljene zube, uništena leđa, niti moje rođendane koje je gledao izdaleka.
Kad je izašao iz sudnice, novinari su htjeli razgovarati s njim.
„Kako se osjećate nakon što ste povratili svoju moralnu slobodu?“ pitao je jedan.
Ramiro ga je pogledao.
„Moralna sloboda ne plaća dvadeset godina ćutanja.“
Onda je krenuo prema meni.
Tada sam već imao dvadeset i dvije godine.
Studirao sam pravo na državnom fakultetu, uz stipendiju, radeći popodne i noseći u sebi bijes koji sam naučio pretvoriti u učenje.
„Advokatu Vargas“, rekao mi je kroz šalu.
„Još uvijek ne.“
„Ali ideš ka tome.“
Tog dana sam ga prvi put zagrlio kao oca.
Ne kao amidžu.
Ne kao jadnog, nepravedno optuženog čovjeka.
Kao oca.
U početku se skamenio.
A onda se slomio.
Zaplakao je na mom ramenu usred ulice, pred kamerama, advokatima i prodavačima hrane.
Nije me bilo sramota.
Neka gledaju.
Neka vide kako se ukradeno prezime pokušava vratiti na svoje mjesto.
Moj rodni list je ispravljen godinama kasnije.
Nisam potpuno izbrisao ime 'Diego Maldonado'.
To ime je bilo moje djetinjstvo, iako je izgrađeno na laži.
Ali dodao sam ono što mi je bilo oduzeto.
Diego Ramiro Vargas Clara.
Na dan kada sam potpisao, mama je plakala.
Ramiro nije.
Samo je dotaknuo papir s dva prsta.
„Tvoj djed Aurelio bi volio da je ovo vidio.“
Fabrika u Azcapotzalcu nikada više nije bila ono što je nekada bila.
Bila je previše uništena.
Ali povratili smo zemljište.
Prodali smo jedan dio da otplatimo stvarne dugove, a zadržali drugi, gdje smo otvorili malu radionicu za popravku teretnih vozila. Nije bila velika. Nije bila elegantna. Ali imala je novi natpis:
„Transporti Vargas.“
Prvi put kad smo ga okačili, Ramiro je stajao i gledao u njega duže od pola sata.
„Je li ravno?“ pitao sam.
„Nije.“
„Da popravim?“
„Ostavi tako. Izgleda tvrdoglavo.“
Mama se nasmijala.
Taj smijeh je bio pobjeda.
Mala.
Ali naša.
5. dio: Smiraj
Arturo Maldonado je na kraju osuđen za nekoliko krivičnih djela. Ne za sva. Pravda skoro nikada ne stigne čitavu istinu. Ali stigla je dovoljno da on prestane biti „ugledan čovjek“ i postane samo sudski spis, broj, presuda.
Jednom je tražio da me vidi.
Otišao sam.
Ne znam zašto.
Možda da zatvorim jedno poglavlje.
Bio je mršaviji, sijede kose i očiju koje su još uvijek bile pune one prepotencije koja ne uči čak ni iza rešetaka.
„Diego“, rekao je. „Ja sam te odgojio.“
„Iskoristio si me.“
„Dao sam ti svoje prezime.“
„Oduzeo si mi moje.“
Stisnuo je vilicu.
„Ramiro ti nije mogao pružiti ništa.“
Pomislio sam na Ramira kako sjedi pored mene s kafom dok učim.
Na njegove pocijepane cipele u kojima je izašao iz zatvora.
Na njegovo ćutanje da bi me zaštitio.
Na otvorenu radionicu s onim nakrivljenim natpisom.
„Dao mi je istinu“, odgovorio sam. „Kasno, ali mi ju je dao.“
Arturo je pogledao u pod.
„Tvoja majka me izdala.“
Tada sam ustao.
„Ne. Moja majka je preživjela.“
Otišao sam bez pozdrava.
Danas imam trideset godina.
Advokat sam.
Nisam se obogatio.
Ne pojavljujem se na televiziji.
Radim s porodicama koje dolaze s falsifikovanim papirima, kućama pod rizikom, ukradenim nasljedstvima i istinama čuvanim u starim kutijama.
Svaki put kad mi neko kaže: „Nemam dokaze, imam samo sjećanje“, sjetim se one kancelarije u Azcapotzalcu, fotografija zalijepljenih na zid, žute fascikle i poruke iza moje slike iz bebećih dana:
„Ako dijete pita, recite mu da je Ramiro bio lopov.“
Dijete je pitalo.
I svi su morali odgovoriti.
Moja mama konačno živi mirno.
Ne savršeno.
Postoje boli koje ostanu sjediti u dnevnom boravku čak i kada više ne viču. Ali sada sadi biljke u kantama od farbe i grdi Ramira jer ostavlja alat na stolu.
Ramiro je naglo ostario kada se prestao boriti.
Ili je možda konačno dobio dozvolu da bude umoran.
Ponekad sjedne ispred radionice, gleda kamione kako prolaze i kaže mi:
„Nikada nisam želio da nosiš moju priču na leđima.“
Ja mu odgovorim:
„Ne nosim je. Koristim je.“
Jer to i radim.
Koristim njegovu priču da bih bolje slušao.
Da ne vjerujem uvijek onome ko nosi odijelo.
Da ne potcjenjujem onoga ko izlazi iz zatvora u pocijepanim cipelama.
Da preispitam stvari dva puta prije nego što nazovem lopovom nekoga ko se nikada nije mogao odbraniti.
One noći kada su nam htjeli uzeti kuću, moj amidža je samo rekao:
„Dođi, pokazaću ti zašto su me zatvorili.“
Mislio sam da će mi pokazati zločin.
Pokazao mi je porodicu izgrađenu na jednom zločinu.
Pokazao mi je da moj otac nije moj otac.
Da moja majka nije bila kukavica, već zarobljena žena koja je radila jedino što je mogla pritisnuta strahom.
Da moj pravi otac nije bio lopov, već čovjek koji je prihvatio da bude omražen kako bih ja ostao živ i blizu svoje majke.
I da se kuća ne spašava samo otplaćivanjem duga.
Ponekad se spašava tako što otvorite zapečaćena vrata, upalite staru sijalicu i pogledate pravo u lica sa fotografija koje su svi radije ostavili u mraku.
Godinama je porodica zatvarala vrata Ramiru.
Moja mama je bila jedina koja ga je zagrlila.
Sada razumijem zašto.
Jer ona nije grlila krivca.
Grlila je čovjeka koji je ponio svačiju krivicu na sebi kako bi jedno dijete—ja—moglo odrastati ne znajući da je već rođeno usred rata.
Trebale su mi godine da ga nazovem tatom.
Nikada to nije tražio od mene.
Možda zato, prvi put kada sam to izgovorio, stavio je ruku na prsa kao da su mu konačno izvadili onaj metak koji nikada nisu ispalili u njega, ali koji je nosio u sebi još od zatvora Santa Martha.
„Tata“, rekao sam mu.
I Ramiro Vargas, lopov iz porodične istorije, zatvorenik, čovjek iz limene sobice, onaj na kojeg su svi pljuvali ne saslušavši ga…
zaplakao je kao nevin čovjek kojem je, napokon, neko otvorio vrata.
Primjedbe