Došla sam na okupljanje na kojem su se kladili da se neću pojaviti, a kada su shvatili tko sam i zašto me iste večeri čekaju kamere na zadnjem katu hotela, ljudi koji su se godinama smijali meni odjednom su počeli brisati vlastite poruke
Klara je ponovno pogledala fotografiju profila uz okladu.
Pa mene.
Pa opet ekran.
„Petra?“
Nije to rekla glasno.
Više kao da je riječ slučajno ispala iz nje.
Za stolom se sve utišalo.
Jedna djevojka s drugog kraja stola, Ivona, nagnula se naprijed.
„Čekaj…“
Pogledala mi je oči.
„Petra Vukelić?“
„Da.“
Netko je spustio vilicu.
Tin je ostao potpuno miran.
Klara se prva pribrala.
„Ma nemoj.“
Nasmijala se, ali ovaj put nitko nije odmah krenuo za njom.
„Ovo je stvarno pretjerivanje.“
Pogledala me od glave do pete.
„Koliko si toga radila na sebi?“
„Ništa od onoga što te se tiče.“
„Ma daj. Pa svi smo vidjeli kako si izgledala.“
„Jesmo“, rekla je Ivona tiho.
Klara ju je presjekla pogledom.
Tin je napokon ustao.
„Petra… stvarno si ti.“
„Da, Tin.“
Na licu mu se pojavio onaj stari osmijeh koji je nekada bio dovoljan da mi pokvari cijeli dan ili ga učini najboljim na svijetu.
Sada nije napravio ništa.
Raširio je ruke.
„Pa dobro.“
Pogledao je ostale.
„Obećanje je obećanje.“
Krenuo je prema meni.
Odmaknula sam se jedan korak.
Stao je.
„Što je?“
„Ne želim da me zagrliš.“
Netko se nelagodno nakašljao.
Tin se nasmijao.
„Petra, nemoj sad od ovoga raditi dramu. Rekao sam da je to isprika.“
„Isprika nije predstava za ljude koji su se upravo kladili hoću li imati hrabrosti ući kroz vrata.“
Njegov osmijeh nestao je.
Baš tada se kraj njega pojavila visoka djevojka u zelenom sakou.
Njegova djevojka, Lucija.
Pogledala je Tina.
„To je ona?“
Tin je očito već pričao o meni.
„Ma to je samo nešto iz srednje“, rekao je brzo.
Lucija je pogledala ekran mog mobitela.
Na njemu je još uvijek bio otvoren video.
„Ovo ste joj radili?“
Klara se ubacila.
„Molim te. Imali smo sedamnaest godina.“
„Ti si video poslala jučer“, rekla sam.
To ju je prvi put zaustavilo.
Za stolom više nije bilo smijeha.
Organizator oklade, Josip, uzeo je svoj mobitel.
„Dobro… samo da riješimo jedno.“
Pročistio je grlo.
„Pravila su bila jasna. Oklada je bila hoće li Petra doći.“
Pogledao je mene.
„Došla si.“
Zatim Klaru.
„Znači tvoja strana je izgubila.“
Klara ga je pogledala kao da ju je izdao.
„Josipe, ne seri. Ovo nije bilo ozbiljno.“
„Prije dva sata si napisala da nitko ne smije povući novac.“
„To je bilo prije nego što smo…“
Zaustavila se.
„Prije nego što ste što?“ upitala sam.
Nije odgovorila.
Josip je spustio pogled.
„Ulog ostaje.“
Klara je prekrižila ruke.
„Meni nije problem 1.200 eura.“
„Onda nema problema.“
Okrenula sam mobitel prema njoj.
Njezine usne su se stisnule.
Netko iza nje tiho se nasmijao.
Klara se odmah okrenula.
„Što je smiješno?“
Nitko nije odgovorio.
Zanimljivo kako se prostorija promijeni kad osoba koja je godinama određivala tko je predmet šale odjednom više nema publiku pod kontrolom.
Sjela sam na slobodno mjesto.
Konobar mi je donio vodu.
Klara nije prestajala gledati moju haljinu.
„Čime se ti uopće baviš?“
„Poslom.“
„Kakvim?“
„Svojim.“
„Vidjela sam ti Instagram. Nemaš ni neku veliku publiku.“
„Nisam rekla da imam.“
Nagnula se prema meni.
„Znači cijeli ovaj izgled samo za okupljanje?“
„Ne.“
„Pa za što onda?“
Pogledala sam na sat.
19:22.
„Imam još nešto večeras.“
Klara se nasmiješila.
„Aha. Jasno.“
Okrenula se ostalima.
„Sad je influencerica.“
Nekoliko ljudi spustilo je pogled.
Nije dobila reakciju koju je očekivala.
Zato je pokušala ponovno.
„Usput, i ja sam skoro dobila ugovor s Jadran Talentom.“
Okrenula se prema Luciji.
„Oni su užasno izbirljivi. Bila sam kod njih tri puta. Zadnji put sam došla do samog kraja.“
Znala sam da laže.
Vedrana mi je jednom, ne znajući da Klaru poznajem, pokazala stare probne snimke dok smo birale tim.
Klara nije prošla završni krug nijedanput.
Nisam ništa rekla.
Nije bilo potrebno.
U 19:31 otvorila su se vrata salona.
Vedrana je ušla s kožnom mapom pod rukom.
Iza nje je bio muškarac iz hotelskog protokola s akreditacijama.
Čim ju je ugledala, Klara je doslovno ustala.
„Gospođo Jurić?“
Vedrana ju je pogledala.
Trebala joj je sekunda da je prepozna.
„Klara Šarić.“
Klara se odmah nasmiješila.
„Da! Bile smo na castingu. Zapravo sam vam baš htjela ponovno poslati—“
„Petra.“
Vedrana je prošla pokraj nje.
Došla je ravno do mene.
„Tražim te po hotelu.“
Pružila mi je mapu.
Na naslovnici je srebrnim slovima pisalo:
JADRAN TALENT
PETRA VUKELIĆ
„PR je pomaknuo fotografiranje deset minuta ranije. Novinari su već gore.“
Za stolom se nije čuo ni zvuk.
Vedrana me pogledala.
„Jesi spremna?“
„Jesam.“
Klara je zurila u mapu.
„Čekajte.“
Vedrana se okrenula.
„Petra… radi s vama?“
„Od jutros službeno.“
„Kao što?“
Vedranine obrve lagano su se podigle.
„Kao naše novo lice.“
Klara je problijedjela.
„Ali rekli ste da ove godine gotovo nikoga novog ne uzimate.“
„Nismo rekli gotovo.“
Vedrana je pogledala mene.
„Rekli smo jednog.“
Tin je prvi spustio pogled.
Klara nije.
„Pa kako?“
To joj je izletjelo prije nego što se stigla zaustaviti.
Vedrana ju je pogledala.
„Kako što?“
„Kako je ona…“
Klara je zastala.
Ali svi smo znali ostatak rečenice.
Kako ona, a ne ja?
Vedrana je nekoliko trenutaka šutjela.
„Na temelju audicije, probnog snimanja, rada pred kamerom i procjene tima.“
Klara je zacrvenjela.
„Ja sam isto bila tri puta.“
„Jeste.“
„I rekli ste da sam bila blizu.“
„Ne sjećam se da smo to rekli.“
Klara nije više imala što dodati.
Vedrana se okrenula prema meni.
„Petra, još nešto.“
Spustila je glas.
„Poslala si mi snimke zaslona iz grupe. PR i odvjetnica su ih spremili.“
Nekoliko mobitela za stolom gotovo se istovremeno pomaknulo.
Vidjela sam kako Josip otvara WhatsApp.
Netko drugi odmah briše poruku.
Klara je to primijetila.
„Kakve snimke zaslona?“
Otvorila sam mapu na svom telefonu.
Video.
Oklada.
Poruke o stolcima.
Poruke o vratima.
Tinov zagrljaj.
Klarino „samo ti pomažem“.
Sve.
„Ove.“
„Zašto si to slala odvjetnici?“
„Zato što si jučer ponovno objavila video na kojem sam maloljetna i ponižavana.“
„To je naš stari razredni video!“
„Odvjetnica će procijeniti što je.“
Klara je ustala.
„Ti si stvarno bolesna. Dođeš ovamo sređena, praviš predstavu i sad prijetiš ljudima zbog nečega od prije sto godina.“
„Klara.“
Ivona je prvi put povisila glas.
Svi su je pogledali.
Ona je problijedjela, ali nastavila.
„Prestani.“
Klara ju je pogledala s nevjericom.
„Molim?“
„Ti si joj jučer poslala video.“
„Pa što?“
„Ti si nas tada natjerala da je fotografiramo.“
Tišina.
Klara se nasmijala.
„Ajde, Ivona.“
„Jesi.“
Ivona me nije gledala.
Gledala je u stol.
„Ti i Martina ste je zaključale u WC-u. Ti si donijela vagu. Ti si napisala papir.“
Klara je problijedjela.
„I ti si bila tamo.“
„Jesam.“
Ivona je progutala knedlu.
„I žao mi je.“
To je bila prva stvarna isprika koju sam te večeri čula.
Bez smijeha.
Bez „bili smo djeca“.
Bez zahtjeva da je odmah prihvatim.
Samo:
„Žao mi je.“
Kimnula sam.
„Hvala.“
Klara ju je gledala kao neprijatelja.
„Nevjerojatno.“
Zgrabila je torbicu.
„Sad ćete svi glumiti svece samo zato što ona izgleda ovako i ima neki ugovor?“
Pogledala sam je.
„Upravo si rekla najvažniju stvar cijele večeri.“
„Koju?“
„Da misliš da zaslužujem normalno ponašanje tek sada kad izgledam dovoljno dobro i imam nešto što ti želiš.“
Klara je otvorila usta.
„Nisam—“
„Da sam večeras ušla ovamo sa sto kilograma, ponovno biste se smijali.“
Nitko nije rekao da nisam u pravu.
Pogledala sam oko stola.
„Ja nisam došla da vam pokažem koliko sam smršavjela.“
Pokazala sam prema starom videu na mobitelu.
„Došla sam jer sam godinama mislila da će taj video zauvijek biti najvažnija stvar koju ljudi vide kad pogledaju mene.“
Udahnula sam.
„Nije.“
Tin je ustao.
„Petra, mogu li samo nešto reći?“
Pogledala sam ga.
„Reci.“
„Stvarno mi je žao zbog pisma.“
Lucija se okrenula prema njemu.
Tin je nastavio.
„Bio sam idiot.“
„Da.“
Nije očekivao tako jednostavan odgovor.
„I ono što sam danas napisao…“
„Nije isprika.“
„Znam.“
„Nisi napisao da ćeš mi se ispričati. Napisao si da ćeš me zagrliti kao da je dodir s tobom neka nagrada koju sam čekala deset godina.“
Lucija je spustila pogled.
Tin se zacrvenio.
„Nisam tako mislio.“
„Ali tako si napisao.“
Više nije imao odgovor.
Vedrana je pogledala na sat.
„Petra, moramo gore.“
Ustala sam.
Josip je rekao:
„Čekaj.“
Podigao je mobitel.
„Oklada.“
Pokazao mi je ekran.
„Zaključavam rezultat. Ti si pobijedila.“
Klara je naglo rekla:
„Neću joj platiti.“
Josip ju je pogledao.
„Novac je već u zajedničkom fondu.“
Klara je problijedjela.
„Molim?“
„Svi smo unaprijed uplatili.“
Pogledao je mene.
„Sutra ti šaljem obračun.“
Uzela sam torbicu.
„Po pravilima.“
„Po pravilima.“
Krenula sam prema vratima.
Klara je iza mene rekla:
„Misliš da si sada bolja od nas?“
Zaustavila sam se.
Okrenula.
„Ne.“
Pogledala sam je.
„Samo više ne mislim da ste vi bolji od mene.“
Izašla sam.
U dizalu je Vedrana nekoliko sekundi šutjela.
Onda je rekla:
„Dobro si?“
Pogledala sam brojke kako rastu.
Treći kat.
Peti.
Sedmi.
„Jesam.“
I prvi put je to bila istina.
Kad su se vrata otvorila na zadnjem katu, čula sam glasove novinara, pomicanje fotografske opreme i ljude iz agencije koji su slagali posljednje detalje.
Ispred zida s logom Jadran Talenta čekala je moja fotografija.
Moje ime.
Ne nadimak.
Ne „debela svinja“.
Petra Vukelić.
U 20:03 Vedrana je pred kamerama objavila moj ugovor.
Nisam govorila o Klari.
Nisam spomenula razred.
Nisam ispričala priču o WC-u.
Te večeri nisu zaslužili biti dio trenutka koji sam sama izgradila.
Kad je službeni dio završio, pogledala sam mobitel.
Razredna grupa imala je 87 novih poruka.
Klara je napisala:
„Ljudi su ovo potpuno izvukli iz konteksta.“
Zatim:
„Petra je oduvijek bila preosjetljiva.“
Pa:
„Video je bio šala.“
Minutu kasnije poruke su nestale.
Ali moje kopije nisu.
Tin mi je privatno poslao:
„Sad razumijem zašto nisi htjela zagrljaj.“
Nisam odgovorila.
Ivona je napisala:
„Ne očekujem da mi oprostiš. Samo sam ti trebala reći istinu prije mnogo godina.“
Njoj sam odgovorila:
„Cijenim što si je rekla danas.“
Sljedećeg jutra Josip je poslao potvrdu o isplati oklade.
Klarin dio također je bio unutra.
Nakon toga napustila je razrednu grupu.
Nekoliko drugih ljudi poslalo mi je isprike.
Neke su bile iskrene.
Neke su zvučale kao da se ljudi samo boje da će njihova imena završiti uz snimke zaslona.
Nisam pokušavala razlikovati jedne od drugih.
Više mi nije bilo potrebno.
Spremila sam stari video u mapu s dokazima, a zatim ga uklonila s početnog zaslona telefona na kojem sam ga godinama držala kao podsjetnik na ono čega sam se bojala.
Toga dana imala sam prvo službeno fotografiranje za agenciju.
Prije nego što sam ušla u studio, Vedrana me upitala:
„Žališ li što si otišla na okupljanje?“
„Ne.“
„Zbog njihove reakcije?“
Odmahnula sam glavom.
„Zbog svoje.“
Godinama su vjerovali da se neću pojaviti jer ću ih se zauvijek sramiti.
Kladili su novac na to.
Pogriješili su.
Jer djevojka koju su zaključali u školskom WC-u stvarno se nije pojavila.
Ona više nije morala.
Došla sam ja.
Pa mene.
Pa opet ekran.
„Petra?“
Nije to rekla glasno.
Više kao da je riječ slučajno ispala iz nje.
Za stolom se sve utišalo.
Jedna djevojka s drugog kraja stola, Ivona, nagnula se naprijed.
„Čekaj…“
Pogledala mi je oči.
„Petra Vukelić?“
„Da.“
Netko je spustio vilicu.
Tin je ostao potpuno miran.
Klara se prva pribrala.
„Ma nemoj.“
Nasmijala se, ali ovaj put nitko nije odmah krenuo za njom.
„Ovo je stvarno pretjerivanje.“
Pogledala me od glave do pete.
„Koliko si toga radila na sebi?“
„Ništa od onoga što te se tiče.“
„Ma daj. Pa svi smo vidjeli kako si izgledala.“
„Jesmo“, rekla je Ivona tiho.
Klara ju je presjekla pogledom.
Tin je napokon ustao.
„Petra… stvarno si ti.“
„Da, Tin.“
Na licu mu se pojavio onaj stari osmijeh koji je nekada bio dovoljan da mi pokvari cijeli dan ili ga učini najboljim na svijetu.
Sada nije napravio ništa.
Raširio je ruke.
„Pa dobro.“
Pogledao je ostale.
„Obećanje je obećanje.“
Krenuo je prema meni.
Odmaknula sam se jedan korak.
Stao je.
„Što je?“
„Ne želim da me zagrliš.“
Netko se nelagodno nakašljao.
Tin se nasmijao.
„Petra, nemoj sad od ovoga raditi dramu. Rekao sam da je to isprika.“
„Isprika nije predstava za ljude koji su se upravo kladili hoću li imati hrabrosti ući kroz vrata.“
Njegov osmijeh nestao je.
Baš tada se kraj njega pojavila visoka djevojka u zelenom sakou.
Njegova djevojka, Lucija.
Pogledala je Tina.
„To je ona?“
Tin je očito već pričao o meni.
„Ma to je samo nešto iz srednje“, rekao je brzo.
Lucija je pogledala ekran mog mobitela.
Na njemu je još uvijek bio otvoren video.
„Ovo ste joj radili?“
Klara se ubacila.
„Molim te. Imali smo sedamnaest godina.“
„Ti si video poslala jučer“, rekla sam.
To ju je prvi put zaustavilo.
Za stolom više nije bilo smijeha.
Organizator oklade, Josip, uzeo je svoj mobitel.
„Dobro… samo da riješimo jedno.“
Pročistio je grlo.
„Pravila su bila jasna. Oklada je bila hoće li Petra doći.“
Pogledao je mene.
„Došla si.“
Zatim Klaru.
„Znači tvoja strana je izgubila.“
Klara ga je pogledala kao da ju je izdao.
„Josipe, ne seri. Ovo nije bilo ozbiljno.“
„Prije dva sata si napisala da nitko ne smije povući novac.“
„To je bilo prije nego što smo…“
Zaustavila se.
„Prije nego što ste što?“ upitala sam.
Nije odgovorila.
Josip je spustio pogled.
„Ulog ostaje.“
Klara je prekrižila ruke.
„Meni nije problem 1.200 eura.“
„Onda nema problema.“
Okrenula sam mobitel prema njoj.
Njezine usne su se stisnule.
Netko iza nje tiho se nasmijao.
Klara se odmah okrenula.
„Što je smiješno?“
Nitko nije odgovorio.
Zanimljivo kako se prostorija promijeni kad osoba koja je godinama određivala tko je predmet šale odjednom više nema publiku pod kontrolom.
Sjela sam na slobodno mjesto.
Konobar mi je donio vodu.
Klara nije prestajala gledati moju haljinu.
„Čime se ti uopće baviš?“
„Poslom.“
„Kakvim?“
„Svojim.“
„Vidjela sam ti Instagram. Nemaš ni neku veliku publiku.“
„Nisam rekla da imam.“
Nagnula se prema meni.
„Znači cijeli ovaj izgled samo za okupljanje?“
„Ne.“
„Pa za što onda?“
Pogledala sam na sat.
19:22.
„Imam još nešto večeras.“
Klara se nasmiješila.
„Aha. Jasno.“
Okrenula se ostalima.
„Sad je influencerica.“
Nekoliko ljudi spustilo je pogled.
Nije dobila reakciju koju je očekivala.
Zato je pokušala ponovno.
„Usput, i ja sam skoro dobila ugovor s Jadran Talentom.“
Okrenula se prema Luciji.
„Oni su užasno izbirljivi. Bila sam kod njih tri puta. Zadnji put sam došla do samog kraja.“
Znala sam da laže.
Vedrana mi je jednom, ne znajući da Klaru poznajem, pokazala stare probne snimke dok smo birale tim.
Klara nije prošla završni krug nijedanput.
Nisam ništa rekla.
Nije bilo potrebno.
U 19:31 otvorila su se vrata salona.
Vedrana je ušla s kožnom mapom pod rukom.
Iza nje je bio muškarac iz hotelskog protokola s akreditacijama.
Čim ju je ugledala, Klara je doslovno ustala.
„Gospođo Jurić?“
Vedrana ju je pogledala.
Trebala joj je sekunda da je prepozna.
„Klara Šarić.“
Klara se odmah nasmiješila.
„Da! Bile smo na castingu. Zapravo sam vam baš htjela ponovno poslati—“
„Petra.“
Vedrana je prošla pokraj nje.
Došla je ravno do mene.
„Tražim te po hotelu.“
Pružila mi je mapu.
Na naslovnici je srebrnim slovima pisalo:
JADRAN TALENT
PETRA VUKELIĆ
„PR je pomaknuo fotografiranje deset minuta ranije. Novinari su već gore.“
Za stolom se nije čuo ni zvuk.
Vedrana me pogledala.
„Jesi spremna?“
„Jesam.“
Klara je zurila u mapu.
„Čekajte.“
Vedrana se okrenula.
„Petra… radi s vama?“
„Od jutros službeno.“
„Kao što?“
Vedranine obrve lagano su se podigle.
„Kao naše novo lice.“
Klara je problijedjela.
„Ali rekli ste da ove godine gotovo nikoga novog ne uzimate.“
„Nismo rekli gotovo.“
Vedrana je pogledala mene.
„Rekli smo jednog.“
Tin je prvi spustio pogled.
Klara nije.
„Pa kako?“
To joj je izletjelo prije nego što se stigla zaustaviti.
Vedrana ju je pogledala.
„Kako što?“
„Kako je ona…“
Klara je zastala.
Ali svi smo znali ostatak rečenice.
Kako ona, a ne ja?
Vedrana je nekoliko trenutaka šutjela.
„Na temelju audicije, probnog snimanja, rada pred kamerom i procjene tima.“
Klara je zacrvenjela.
„Ja sam isto bila tri puta.“
„Jeste.“
„I rekli ste da sam bila blizu.“
„Ne sjećam se da smo to rekli.“
Klara nije više imala što dodati.
Vedrana se okrenula prema meni.
„Petra, još nešto.“
Spustila je glas.
„Poslala si mi snimke zaslona iz grupe. PR i odvjetnica su ih spremili.“
Nekoliko mobitela za stolom gotovo se istovremeno pomaknulo.
Vidjela sam kako Josip otvara WhatsApp.
Netko drugi odmah briše poruku.
Klara je to primijetila.
„Kakve snimke zaslona?“
Otvorila sam mapu na svom telefonu.
Video.
Oklada.
Poruke o stolcima.
Poruke o vratima.
Tinov zagrljaj.
Klarino „samo ti pomažem“.
Sve.
„Ove.“
„Zašto si to slala odvjetnici?“
„Zato što si jučer ponovno objavila video na kojem sam maloljetna i ponižavana.“
„To je naš stari razredni video!“
„Odvjetnica će procijeniti što je.“
Klara je ustala.
„Ti si stvarno bolesna. Dođeš ovamo sređena, praviš predstavu i sad prijetiš ljudima zbog nečega od prije sto godina.“
„Klara.“
Ivona je prvi put povisila glas.
Svi su je pogledali.
Ona je problijedjela, ali nastavila.
„Prestani.“
Klara ju je pogledala s nevjericom.
„Molim?“
„Ti si joj jučer poslala video.“
„Pa što?“
„Ti si nas tada natjerala da je fotografiramo.“
Tišina.
Klara se nasmijala.
„Ajde, Ivona.“
„Jesi.“
Ivona me nije gledala.
Gledala je u stol.
„Ti i Martina ste je zaključale u WC-u. Ti si donijela vagu. Ti si napisala papir.“
Klara je problijedjela.
„I ti si bila tamo.“
„Jesam.“
Ivona je progutala knedlu.
„I žao mi je.“
To je bila prva stvarna isprika koju sam te večeri čula.
Bez smijeha.
Bez „bili smo djeca“.
Bez zahtjeva da je odmah prihvatim.
Samo:
„Žao mi je.“
Kimnula sam.
„Hvala.“
Klara ju je gledala kao neprijatelja.
„Nevjerojatno.“
Zgrabila je torbicu.
„Sad ćete svi glumiti svece samo zato što ona izgleda ovako i ima neki ugovor?“
Pogledala sam je.
„Upravo si rekla najvažniju stvar cijele večeri.“
„Koju?“
„Da misliš da zaslužujem normalno ponašanje tek sada kad izgledam dovoljno dobro i imam nešto što ti želiš.“
Klara je otvorila usta.
„Nisam—“
„Da sam večeras ušla ovamo sa sto kilograma, ponovno biste se smijali.“
Nitko nije rekao da nisam u pravu.
Pogledala sam oko stola.
„Ja nisam došla da vam pokažem koliko sam smršavjela.“
Pokazala sam prema starom videu na mobitelu.
„Došla sam jer sam godinama mislila da će taj video zauvijek biti najvažnija stvar koju ljudi vide kad pogledaju mene.“
Udahnula sam.
„Nije.“
Tin je ustao.
„Petra, mogu li samo nešto reći?“
Pogledala sam ga.
„Reci.“
„Stvarno mi je žao zbog pisma.“
Lucija se okrenula prema njemu.
Tin je nastavio.
„Bio sam idiot.“
„Da.“
Nije očekivao tako jednostavan odgovor.
„I ono što sam danas napisao…“
„Nije isprika.“
„Znam.“
„Nisi napisao da ćeš mi se ispričati. Napisao si da ćeš me zagrliti kao da je dodir s tobom neka nagrada koju sam čekala deset godina.“
Lucija je spustila pogled.
Tin se zacrvenio.
„Nisam tako mislio.“
„Ali tako si napisao.“
Više nije imao odgovor.
Vedrana je pogledala na sat.
„Petra, moramo gore.“
Ustala sam.
Josip je rekao:
„Čekaj.“
Podigao je mobitel.
„Oklada.“
Pokazao mi je ekran.
„Zaključavam rezultat. Ti si pobijedila.“
Klara je naglo rekla:
„Neću joj platiti.“
Josip ju je pogledao.
„Novac je već u zajedničkom fondu.“
Klara je problijedjela.
„Molim?“
„Svi smo unaprijed uplatili.“
Pogledao je mene.
„Sutra ti šaljem obračun.“
Uzela sam torbicu.
„Po pravilima.“
„Po pravilima.“
Krenula sam prema vratima.
Klara je iza mene rekla:
„Misliš da si sada bolja od nas?“
Zaustavila sam se.
Okrenula.
„Ne.“
Pogledala sam je.
„Samo više ne mislim da ste vi bolji od mene.“
Izašla sam.
U dizalu je Vedrana nekoliko sekundi šutjela.
Onda je rekla:
„Dobro si?“
Pogledala sam brojke kako rastu.
Treći kat.
Peti.
Sedmi.
„Jesam.“
I prvi put je to bila istina.
Kad su se vrata otvorila na zadnjem katu, čula sam glasove novinara, pomicanje fotografske opreme i ljude iz agencije koji su slagali posljednje detalje.
Ispred zida s logom Jadran Talenta čekala je moja fotografija.
Moje ime.
Ne nadimak.
Ne „debela svinja“.
Petra Vukelić.
U 20:03 Vedrana je pred kamerama objavila moj ugovor.
Nisam govorila o Klari.
Nisam spomenula razred.
Nisam ispričala priču o WC-u.
Te večeri nisu zaslužili biti dio trenutka koji sam sama izgradila.
Kad je službeni dio završio, pogledala sam mobitel.
Razredna grupa imala je 87 novih poruka.
Klara je napisala:
„Ljudi su ovo potpuno izvukli iz konteksta.“
Zatim:
„Petra je oduvijek bila preosjetljiva.“
Pa:
„Video je bio šala.“
Minutu kasnije poruke su nestale.
Ali moje kopije nisu.
Tin mi je privatno poslao:
„Sad razumijem zašto nisi htjela zagrljaj.“
Nisam odgovorila.
Ivona je napisala:
„Ne očekujem da mi oprostiš. Samo sam ti trebala reći istinu prije mnogo godina.“
Njoj sam odgovorila:
„Cijenim što si je rekla danas.“
Sljedećeg jutra Josip je poslao potvrdu o isplati oklade.
Klarin dio također je bio unutra.
Nakon toga napustila je razrednu grupu.
Nekoliko drugih ljudi poslalo mi je isprike.
Neke su bile iskrene.
Neke su zvučale kao da se ljudi samo boje da će njihova imena završiti uz snimke zaslona.
Nisam pokušavala razlikovati jedne od drugih.
Više mi nije bilo potrebno.
Spremila sam stari video u mapu s dokazima, a zatim ga uklonila s početnog zaslona telefona na kojem sam ga godinama držala kao podsjetnik na ono čega sam se bojala.
Toga dana imala sam prvo službeno fotografiranje za agenciju.
Prije nego što sam ušla u studio, Vedrana me upitala:
„Žališ li što si otišla na okupljanje?“
„Ne.“
„Zbog njihove reakcije?“
Odmahnula sam glavom.
„Zbog svoje.“
Godinama su vjerovali da se neću pojaviti jer ću ih se zauvijek sramiti.
Kladili su novac na to.
Pogriješili su.
Jer djevojka koju su zaključali u školskom WC-u stvarno se nije pojavila.
Ona više nije morala.
Došla sam ja.
Primjedbe