»Gdje su dječja kolica?«, pitala sam supruga kad je došao po nas u rodilište. Prtljažnik je bio prazan. Spustio je pogled i rekao: »Kupio sam mami bundu koju je toliko željela.« Tjedan dana prije dala sam mu novac upravo za kolica

 

Stajala sam s četverodnevnim sinom Lukom u naručju ispred Petrovog rodilišta u Zagrebu i bez teksta gledala u potpuno prazan prtljažnik našeg automobila. Tijelo me boljelo od teškog porođaja. Jedino što sam željela bilo je doći u naš stan na Trešnjevci, istuširati se i odspavati barem dva sata u komadu. Moj suprug, Marko, stigao je s ogromnim buketom ruža. Ali kolica nije bilo.

»Marko, gdje su?«

»Lana, uđi u auto. Objasnit ću ti u vožnji.«

»Ne. Gdje su kolica?«

Uzdahnuo je. »Nisam stigao kupiti.«

»Kako misliš nisi stigao?«

Tjedan dana prije porođaja prebacila sam mu 700 eura na račun. Zajedno smo izabrali model u trgovini Magic Baby, a njegov jedini zadatak bio je otići i preuzeti ih.

Marko je pogledao u Luku. »Morao sam iskoristiti taj novac za nešto drugo.«

»Za što?«

Otklijevao je, pa tiho izustio: »Moja mama već godinama sanja o pravoj bundi. Bila je na velikom sniženju… pa sam dodao još nešto i kupio joj.«

Nisam mogla vjerovati što slušam. »Kakve veze tvoja majka ima s novcem za dijete?«

»Lana, smiri se, nisam prockao novac u kladionici! Kupio sam mami poklon za 63. rođendan.«

»Novcem koji je bio namijenjen za Luku?«

»Kupit ćemo kolica sljedeći tjedan,« rekao je otresito.

»Kojim novcem?«

»Snaći ću se.«

»A kako ćemo danas?«

Marko je samo slegnuo ramenima. »Idemo autom. Što će nam kolica baš danas?«

To slijeganje ramenima zaboljelo me više od same bunde. Za njegovu majku sve je bilo hitno, a naš novorođeni sin mogao je čekati. Ušla sam na stražnje sjedalo bez riječi.

Kada smo stigli kući, Marko je pokušao ublažiti situaciju. »Lana, daj da ne uništime ovaj prvi dan kod kuće zbog ovoga.«

»Ja uništavam?«

»Nisam to rekao…«

»Ali si to mislio!«

Luka je počeo plakati i rasprava je stala. Sljedećih nekoliko sati proteklo je u dojenju, mijenjanju pelena i čistom preživljavanju. Marko je pomagao, ali svaki put kad bih ga pogledala, vidjela bih samo prazan prtljažnik.

Navečer, kad je Luka napokon zaspao, sjela sam na rub kreveta i otvorila mobilno bankarstvo. Nije se više radilo samo o kolicima. Sumnja mi nije dala mira. Tri mjeseca prije porođaja otvorili smo poseban račun za troškove djeteta u prvim mjesecima. Uložila sam većinu svoje ušteđevine, a Marko je trebao dodavati svakog mjeseca. Zadnji put kad sam provjeravala, bilo je nešto više od 2.500 eura.

Logirala sam se u aplikaciju. Stanje je bilo 470 eura.

Ostala sam bez zraka. Provjerila sam broj računa. Bio je pravi. 470 eura.

Otvorila sam povijest transakcija. Podizanje gotovine, uplate, transferi. 300 eura. 250 eura. I onda uplata za bundu od 700 eura.

Nedostajalo je više od 2.000 eura iz naše ušteđevine za rodiljni dopust.

»Marko!« viknula sam prigušeno.

Došao je iz dnevnog boravka. »Što je bilo? Je li se probudio?«

Pružila sam mu telefon. »Što je ovo?«

Lice mu se u sekundi promijenilo. »Lana…«

»Gdje je 2.000 eura?«

»Nije 2.000…«

»Prebroji sam!«

Spustio je glavu i seo na stolac. »Mogu objasniti.«

»Slušam.«

»Neke stvari sam kupio za stan…«

»Koje stvari?«

Šutio je. Pokazala sam na prvu veliku transakciju. »Ovo?«

»Kupio sam opremu za ribolov. Bilo je na akciji.«

Pomaknula sam dalje. »A ovo?«

»Promijenio sam mobitel.«

Pogledala sam njegov novi iPhone. Rekao mi je da ga je uzeo na pretplatu uz doplatu na rate. Laž.

»I ove uplate mami?«

Marko je prešao rukom preko lica. »Trebalo joj je za režije.«

Tada sam vidjela i podizanje gotovine od 400 eura samo deset dana prije mog porođaja. »A ovo?«

»Posudio sam kolegi s posla. Vratit će sljedeći mjesec.«

Stajala sam i gledala ga. Marko je iz dana u dan donosio odluke kako bi ispao velikodušan u očima drugih ljudi – a sve je to plaćao novcem iz naše zajedničke ušteđevine za dijete.

»Od sutra odvajamo financije potpuno. Ovaj račun se zatvara. Otvaramo zajednički račun samo za bebu i režije gdje stavljamo točan iznos. Ostatak svoje plaće vodi sam, a moju ušteđevinu više nikada nećeš dotaknuti.«

Sutradan ujutro stiga je njegova majka, Đurđa. Ušla je u stan s vrećicama punim hrane i pelena – i u toj novoj bundi. Bila je duga, elegantna i skupocjena.

»Gdje je moj unuk?«, povikala je s vrata.

Pogledala sam u bundu. Đurđa je to primijetila, ponosno zagladila rukav i rekla: »Sviđa ti se? Marko me potpuno iznenadio. Rekao je da je dobio bonus na poslu…«

Marko je istrčao iz kuhinje. »Mama, nemoj…«

»Što je bilo? Pa hvalim te!«

Pogledala sam Marka koji je gledao u pod, a zatim Đurđu.

»Bunda je kupljena novcem koji je bio namijenjen za Lukina kolica, Đurđa,« rekla sam mirno.

Đurđa je ostala ukipljena. »Molim?«

Nakon što sam joj objasnila, Đurđa se polako okrenula prema sinu. »Je li to istina?«

Marko je pognuo glavu. »Da.«

Đurđa je bez riječi polako otkopčala bundu, skinula je i složila na stol.

»Da sam znala da na sebi nosim kolica svog unuka, nikada je ne bih odjenula. Sram te bilo, Marko! Za četiri dana staro dijete ti nemaš kolica?«

Sutradan su Marko i Đurđa otišli u trgovinu i vratili bundu. Trgovina im je vratila veći dio novca, a za ostatak je Marko morao prodati svoju ribolovnu opremu preko Njuškala.

Otišli smo zajedno u Magic Baby i kupili kolica. Račune u banci smo razdvojili.

Trebalo mu je osam mjeseci da vrati svaki euro na račun. Danas, deset mjeseci kasnije, Marko napokon djeluje kao odgovoran otac i suprug. Kolica stoje u hodniku, računica je čista, a povjerenje se polako vraća.