»Treba napraviti još oko šezdeset sarmi«, rekla mi je svekrva podižući poklopac s lonca. Bila sam u kuhinji od šest ujutro, a prvi od 27 gostiju upravo su pozvonili na vrata. »Ne radim više nijednu«, odgovorila sam joj. Vesna se nasmijala. »Ne budi smiješna. Svima sam obećala 150 komada.«
Tada sam saznala da se ručak koji sam pristala organizirati za 14 osoba, a da me nitko ništa nije pitao, pretvorio u proslavu za cijelu njezinu rodbinu.
Pogledala sam je.
— Kome si promised?
— Rodbini. Kome bih drugome?
— Vesna, napravila sam skoro devedeset.
— Upravo tako. Fali još oko šezdeset.
Rekla je to kao da razgovaramo o šest komada.
Imala sam četrdeset i tri godine i bila sam u braku s Markom petnaest godina.
U svim tim godinama odradila sam dovoljno obiteljskih ručkova da znam kako oni uvijek počinju.
»Napravit ćemo nešto jednostavno.«
»Bit će nas samo nekoliko.«
»Svatko će donijeti po nešto.«
I kako završavaju.
Ja u kuhinji, a svi ostali za stolom.
Ovoga puta trebala je to biti proslava 70. rođendana Vesninog starijeg brata.
Moja svekrva htjela mu je prirediti iznenađenje.
— Kod mene u stanu u Dubravi ne stanemo svi, rekla mi je. Možemo li to napraviti kod vas na Jarunu?
Pitala sam koliko će ljudi biti.
— Dvanaest. Najviše četrnaest.
Pristala sam.
Tri dana prije proslave, Marko je doššao kući s još dva gajbe pića.
— Za četrnaest ljudi? pitala sam ga.
Izbjegavao je moj pogled.
— Dodalo se još nekoliko njih.
— Koliko?
— Ne znam točno.
— Marko.
— Dvadesetak i nešto.
Spustila sam nož na dasku.
— Dvadesetak i nešto?
— Mama je pozvala i neke rođake.
— Bez da nas išta pita?
— Ivana, pa što ima veze par ljudi više?
Par ljudi pokazalo se kao trinaestak više.
Popis je narastao na 27.
Tada sam mu jasno rekla:
— Ja ne kuham sama za 27 ljudi.
— Pa i ne moraš. Ja ću ti pomoći.
Poverovala sam mu.
Na dan proslave, u šest i kvarat ujutro, već sam bila u kuhinji.
U sedam i pol Marko je otišao po led i po neko piće koje je »falilo«.
Vratio se nakon skoro dva sata.
Zatim je morao složiti stolove.
Pa donijeti dodatne stolice od susjeda.
Pa ga je netko zvao da mu objasni put.
Ja sam pripremila plate s hladnim narescima.
Salate.
Pečenje za pećnicu.
Kolač.
I savijala sarme.
Vesna je došla tek oko podneva.
Ne da pomaže.
Nego da kontrolira.
— Stavi tu platu na onu veću.
— Treba još kruha.
— Jesi li stavila dovoljno vrhnja?
— Pazi da ne presušiš pečenje.
U jednom trenutku pružila sam joj zdjelu s listovima kupusa.
— Kad si već tu, hoćeš li mi pomoći?
— Ne mogu sad. Moram ići vidjeti jesu li dečki dobro namjestili stolove.
I nestala je.
Sada je bilo skoro pet popodne, a ja sam jedva stajala na nogama od umora.
Vesna je gledala moje sarme i bila nezadovoljna jer ih nema dovoljno.
— Zašto mora biti točno 150? pitala sam.
— Zato što sam im tako rekla.
— Rekla si rodbini koliko sarmi ja pravim?
— Naravno. Svi znaju kako dobre sarme praviš.
— I ti si u moje ime obećala da ću napraviti 150 komada?
Uzdahnula je.
— Ivana, ne dramatiziraj. Brat mi slavi rođendan samo jednom.
Zvono na vratima ponovno se oglasilo.
Iz dnevnog boravka već su se čuli glasovi.
Vesna je pogledala prema vratima.
— Ajde, počeli su dolaziti. Stavi još jedan lonac i gotova si.
— Neću.
— Kako to misliš nećeš?
— Točno tako. Neću.
U tom trenutku ušao je Marko.
— Što se događa?
Vesna je odmah odgovorila:
— Tvoja žena kaže da ne želi više motati sarme.
Marko je pogledao radnu plohu.
— Pa napravila si ih hrpu.
— Skoro devedeset.
— Pa eto vidis! Stisni još malo i gotova si.
Pogledala sam ga izravno u oči.
— Tko?
— Što tko?
— Tko da stisne još malo?
— Ivana, nemoj sad počinjati. Ljudi su došli.
— Ja sam u ovoj kuhinji od šest ujutro.
— Znam.
— Koliko si ti bio u kuhinji?
— Imalo se napraviti i drugih stvari.
— A tvoja majka?
Vesna je podigla glas:
— Ja sam organizirala cijelu ovu feštu!
— Točno tak.
Kimnula sam glavom.
— Ti si je organizirala.
Vesna nije odmah shvatila kamo ciljam.
— Naravno. To mi je brat.
— Ti si proširila popis s četrnaest na dvadeset i sedam.
— To je rodbina!
— Ti si obećala 150 sarmi.
— Jer sam znala da ih možeš napraviti.
— Bez da si me pitala.
— Bože moj, kao da sam ti rekla da skuhaš ručak za cijelu vojsku.
Marko mi je prišao bliže.
— Ivana, smotaj još ove pa ćemo razgovarati kad ljudi odu. Što hoćeš da sad napravimo? Da se osramotimo pred svima?
Pogledala sam ga.
— Mi?
— Da, mi.
— Tko je stajao skoro jedanaest sati u kuhinji?
Nije odgovorio.
— Tko je napravio plate?
Tajac.
— Salate?
Vesna je zakolutala očima.
— Opet počinješ prebrojavati.
— Kolače? Pečenje? Sarme?
Marko je uzdahnuo.
— Dobro, Ivana. Shvatio sam.
— Ne mislim da jesi.
Ugasila sam štednjak.
Vesna je skočila:
— Što to radiš?
Odkopčala sam predugaču.
— Ivana, ostavi se gluposti, rekao je Marko.
Skinula sam predugaču do kraja.
Zatim sam je stavila svom mužu u ruke.
Pogledao je u nju.
— Što je ovo?
Pokazala sam na radni stol.
Tamo su još stajali listovi kupusa.
Smjesa od mesa.
Prazan lonac.
Sve što je trebalo.
— Ima još oko šezdeset komada.
Marko je podigao pogled prema meni.
— Jesi ti ozbiljna?
— Mrtva ozbiljna.
Vesna je napravila korak naprijed.
— I tko će ih sada napraviti?
Otvorila sam vrata kuhinje.
Iz dnevnog boravka čula se rodbina koja se upravo pozdravljala.
Okrenula sam se prema njima oboma.
— Vi. Vaša fešta, vaši gosti, vaših 150 sarmi koje ste obećali.
Marko je i dalje držao predugaču u rukama.
— A kamo ti ideš?
— U dnevni boravak.
— Zašto?
Nasmiješila sam se.
— Pa i ja sam gost na ovoj fešti.
Marko je pogledao u predugaču.
Pa u mene.
— Ivana, pa ja ne znam motati sarme.
— Eto ti prilike da naučiš.
— Sad?
— Pa trebaju biti gotove, zar ne? Rodbina stiže.
Vesna mu je istrgnula predugaču iz ruku.
— Daj to ovamo! Prije ću ih sama smotati nego da gubim vrijeme na rasprave.
— Odlično, rekla sam.
Izašla sam iz kuhinje.
U dnevnom boravku već je bilo petnaestak ljudi.
Neki su sjeli, neki su se još pozdravljali.
Kad su me vidjeli kako dolazim u svečanoj haljini bez predugače, neki rođaci izgledali su iznenađeno.
Vjerojatno nisu navikli vidjeti me na samom početku fešte.
Obično bih se pojavila samo da iznesem teške plate.
Sjela sam na kauč.
Nakon desetak minuta, Marko je došao do mene.
— Stvarno ćeš me ostaviti samog tamo?
— Nisi sam. Tvoja mama je s tobom.
— Ali ne znamo gdje si što stavila!
— Potražite.
— Ivana…
— Marko, sam si rekao da treba samo još malo stisnuti. Pa stisni.
Vratio se u kuhinju.
Nisam osjećala nikakvu potrebu da ustanem i idem za njim.
Nakon nekog vremena prišla mi je jedna od njegovih teta.
— Ivana, jesi li ti sama napravila sve ove predivne plate?
— Jesam.
— I sarme?
— One koje su gotove, jesam.
— Sama samcata?
— Da.
Pogledala me iznenađeno.
— Vesna nam je rekla da ste svi skupa radili.
Gorko sam se nasmiješila.
— Tako sam i ja mislila.
Nisam govorila ništa više.
Nisam htjela pretvoriti rođendan čovjeka koji ni za što nije bio kriv u javnu scenu.
U kuhinji je, međutim, išlo puno sporije.
Marko je otkrio da se sarma ne mota sama od sebe samo zato što su meso i kupus na stolu.
Prva mu se potpuno raspala.
Druga je ispala ogromna, kao rukometna lopta.
Vesna mu je istrgnula iz ruke.
— Ne tako!
— Pa pokaži mi onda kako!
— Stavi manje mesa!
— Koliko je to manje?!
— Onoliko koliko treba!
Nakon par minuta čula sam ga iz kuhinje:
— Mamas, pa što to znači koliko treba?!
Skoro sam se glasno nasmijala.
Ne zato što sam ga htjela poniziti.
Nego zato što je čovjek koji mi je prije pola sata rekao »stisni još malo« sada otkrivao što to »malo« zapravo znači.
Vesna je pokušavala brzo smotati ostatak.
Onda su je pozvali u dnevni boravak.
Pa je trebalo donijeti još pića iz špajze.
Pa je falilo kruha na jednom stolu.
Pa je trebalo poslužiti nareske.
Po prvi put u petnaest godina ja nisam ustala.
Marko je nosio plate.
Vesna je donijela salate.
Jedan rođak ponudio se da rastoči piće.
Sarme koje sam ja napravila ujutro poslužene su nešto kasnije.
Nije ih bilo 150.
I znate što? Nikakva se tragedija nije dogodila.
Bilo je i više nego dovoljno hladnih predjela, pečenja, salata, kruha i kolača.
Netko je pojeo dvije sarme.
Netko tri.
Neki nisu niti htjeli sarme.
Na kraju je u loncu ostalo još nekoliko komada.
Pogledala sam prema Vesni.
Nisam rekla ništa.
Nije bilo ni potrebe.
Onih 150 komada za koje je tvrdila da su neophodni nisu uopće bili potrebni.
Fešta se nastavila u ugodnom tonu.
Markov stric bio je oduševljen iznenađenjem.
Puhnuo je u svijeće.
Rodbina je pričala, smijala se i fotografirala.
Nitko nije otišao ljut jer nije dobio pet sarmi.
Nakon deset navečer gosti su počeli odlaziti.
Oko jedanaest izašao je i posljednji.
Otišla sam do kuhinje.
Sudoper je bio zatrpan.
Stol je bio pun čaša, tanjura, zdjela i pribora za jelo.
Marko me pogledao utučeno.
— Čeka nas brdo posla.
— Čeka vas.
— Kako to misliš vas?
— Ti i tvoja mama ste organizirali feštu.
Vesna se okrenula prema meni u šoku.
— Zar nećeš niti posuđe oprati?
— Počela sam u šest ujutro. Za mene je radni dan završen.
— Nevjerojatno.
— Što točno?
— Cijelo večer sjediš za stolom dok mi tu crkavamo od posla!
Pogledala sam je ravno u oči.
— Točno tako. Tako sam ja provela skoro sve obiteljske ručkove u zadnjih petnaest godina. Samo u obrnutoj ulozi.
Vesna je ušutjela.
Marko je spustio pogled.
— Ja sam donio piće, rekao je tiho.
— Znam.
— Ja sam postavio stolove.
— Znam.
— Ja sam posluživao.
— Znam.
— I stajao sam u kuhinji.
— Oko dva sata, da.
Pogledao je prema sudoperu.
Nije mi odmah rekao da sam bila u pravu.
Nisam to ni očekivala u tom trenutku.
Vesna je šutke počela skupljati tanjure.
Marko je zavrnuo rukave.
Ja sam otišla na tuširanje.
Kad sam se vratila nakon skoro sat vremena, još uvijek su prali.
Sutra ujutro Marko me zatekao za stolom uz kavu.
— Mama je strašno ljuta na tebe.
— Znam.
— Kaže da si je osramotila pred cijelom obitelji.
— Ja nisam pozvala 27 ljudi niti sam obećala 150 sarmi.
Kimnuo je glavom.
— Znam.
Čekala sam u tišini.
— Jučer mi se činilo da pretjeruješ, nastavio je tiho. Sve dok nisam sam ušao u kuhinju.
— U tome i jest bio problem.
— U čemu?
— Ti si vidio gotov stol. Ja sam vidjela deset sati teškog rada potrebnih da taj stol uopće postoji.
Nije se više pokušavao pravdati.
Tada smo uspostavili jedno vrlo jednostavno pravilo.
Svaki ručak ili fešta kod nas u kući unaprijed se dogovara.
Broj gostiju.
Jelovnik.
Tko kupuje.
Tko kuha.
Tko poslužuje.
I tko posprema.
Vesna uopće nije bila oduševljena novim pravilom.
Niti se ikada ispričala.
Neko je vrijeme pričala rodbini kako se »danas snahama više ništa ne smije reći«.
Pustila sam je da priča.
Marko, međutim, nikada više nije obećao moj rad nekome drugome.
Ostali smo u braku.
Nekoliko mjeseci kasnije, pred Uskrs, Vesna nas je nazvala.
Bili smo oboje u kuhinji kad je Marko stavio poziv na zvučnik.
— Mislila sam da napravimo uskršnji ručak kod vas, rekla je veselo. Bit će nas oko dvadeset i pet.
Pogledala sam Marka bez riječi.
On je upitao mirno:
— A tko kuha?
Na telefonu je zavladala tišina.
— Kako to misliš tko?
— Ako nas je dvadeset i pet, ili ćemo naručiti catering ili idemo svi u restoran.
— Ali Ivana pravi tako dobre sarme i pečenje.
Marko je pogledao prema meni.
Zatim je odgovorio svojoj majci:
— Znam. Ali Ivana više ne kuha sama za dvadeset i pet ljudi.
Vesna je promrmljala nešto o cijenama u restoranima.
Na kraju smo rezervirali stol u restoranu.
Na uskrsno jutro obukla sam svoju najljepšu haljinu, uzela torbicu i izašla iz kuće zajedno s Markom.
Bez lonaca.
Bez predugače.
I, što je najvažnije, bez 150 sarmi.
Pogledala sam je.
— Kome si promised?
— Rodbini. Kome bih drugome?
— Vesna, napravila sam skoro devedeset.
— Upravo tako. Fali još oko šezdeset.
Rekla je to kao da razgovaramo o šest komada.
Imala sam četrdeset i tri godine i bila sam u braku s Markom petnaest godina.
U svim tim godinama odradila sam dovoljno obiteljskih ručkova da znam kako oni uvijek počinju.
»Napravit ćemo nešto jednostavno.«
»Bit će nas samo nekoliko.«
»Svatko će donijeti po nešto.«
I kako završavaju.
Ja u kuhinji, a svi ostali za stolom.
Ovoga puta trebala je to biti proslava 70. rođendana Vesninog starijeg brata.
Moja svekrva htjela mu je prirediti iznenađenje.
— Kod mene u stanu u Dubravi ne stanemo svi, rekla mi je. Možemo li to napraviti kod vas na Jarunu?
Pitala sam koliko će ljudi biti.
— Dvanaest. Najviše četrnaest.
Pristala sam.
Tri dana prije proslave, Marko je doššao kući s još dva gajbe pića.
— Za četrnaest ljudi? pitala sam ga.
Izbjegavao je moj pogled.
— Dodalo se još nekoliko njih.
— Koliko?
— Ne znam točno.
— Marko.
— Dvadesetak i nešto.
Spustila sam nož na dasku.
— Dvadesetak i nešto?
— Mama je pozvala i neke rođake.
— Bez da nas išta pita?
— Ivana, pa što ima veze par ljudi više?
Par ljudi pokazalo se kao trinaestak više.
Popis je narastao na 27.
Tada sam mu jasno rekla:
— Ja ne kuham sama za 27 ljudi.
— Pa i ne moraš. Ja ću ti pomoći.
Poverovala sam mu.
Na dan proslave, u šest i kvarat ujutro, već sam bila u kuhinji.
U sedam i pol Marko je otišao po led i po neko piće koje je »falilo«.
Vratio se nakon skoro dva sata.
Zatim je morao složiti stolove.
Pa donijeti dodatne stolice od susjeda.
Pa ga je netko zvao da mu objasni put.
Ja sam pripremila plate s hladnim narescima.
Salate.
Pečenje za pećnicu.
Kolač.
I savijala sarme.
Vesna je došla tek oko podneva.
Ne da pomaže.
Nego da kontrolira.
— Stavi tu platu na onu veću.
— Treba još kruha.
— Jesi li stavila dovoljno vrhnja?
— Pazi da ne presušiš pečenje.
U jednom trenutku pružila sam joj zdjelu s listovima kupusa.
— Kad si već tu, hoćeš li mi pomoći?
— Ne mogu sad. Moram ići vidjeti jesu li dečki dobro namjestili stolove.
I nestala je.
Sada je bilo skoro pet popodne, a ja sam jedva stajala na nogama od umora.
Vesna je gledala moje sarme i bila nezadovoljna jer ih nema dovoljno.
— Zašto mora biti točno 150? pitala sam.
— Zato što sam im tako rekla.
— Rekla si rodbini koliko sarmi ja pravim?
— Naravno. Svi znaju kako dobre sarme praviš.
— I ti si u moje ime obećala da ću napraviti 150 komada?
Uzdahnula je.
— Ivana, ne dramatiziraj. Brat mi slavi rođendan samo jednom.
Zvono na vratima ponovno se oglasilo.
Iz dnevnog boravka već su se čuli glasovi.
Vesna je pogledala prema vratima.
— Ajde, počeli su dolaziti. Stavi još jedan lonac i gotova si.
— Neću.
— Kako to misliš nećeš?
— Točno tako. Neću.
U tom trenutku ušao je Marko.
— Što se događa?
Vesna je odmah odgovorila:
— Tvoja žena kaže da ne želi više motati sarme.
Marko je pogledao radnu plohu.
— Pa napravila si ih hrpu.
— Skoro devedeset.
— Pa eto vidis! Stisni još malo i gotova si.
Pogledala sam ga izravno u oči.
— Tko?
— Što tko?
— Tko da stisne još malo?
— Ivana, nemoj sad počinjati. Ljudi su došli.
— Ja sam u ovoj kuhinji od šest ujutro.
— Znam.
— Koliko si ti bio u kuhinji?
— Imalo se napraviti i drugih stvari.
— A tvoja majka?
Vesna je podigla glas:
— Ja sam organizirala cijelu ovu feštu!
— Točno tak.
Kimnula sam glavom.
— Ti si je organizirala.
Vesna nije odmah shvatila kamo ciljam.
— Naravno. To mi je brat.
— Ti si proširila popis s četrnaest na dvadeset i sedam.
— To je rodbina!
— Ti si obećala 150 sarmi.
— Jer sam znala da ih možeš napraviti.
— Bez da si me pitala.
— Bože moj, kao da sam ti rekla da skuhaš ručak za cijelu vojsku.
Marko mi je prišao bliže.
— Ivana, smotaj još ove pa ćemo razgovarati kad ljudi odu. Što hoćeš da sad napravimo? Da se osramotimo pred svima?
Pogledala sam ga.
— Mi?
— Da, mi.
— Tko je stajao skoro jedanaest sati u kuhinji?
Nije odgovorio.
— Tko je napravio plate?
Tajac.
— Salate?
Vesna je zakolutala očima.
— Opet počinješ prebrojavati.
— Kolače? Pečenje? Sarme?
Marko je uzdahnuo.
— Dobro, Ivana. Shvatio sam.
— Ne mislim da jesi.
Ugasila sam štednjak.
Vesna je skočila:
— Što to radiš?
Odkopčala sam predugaču.
— Ivana, ostavi se gluposti, rekao je Marko.
Skinula sam predugaču do kraja.
Zatim sam je stavila svom mužu u ruke.
Pogledao je u nju.
— Što je ovo?
Pokazala sam na radni stol.
Tamo su još stajali listovi kupusa.
Smjesa od mesa.
Prazan lonac.
Sve što je trebalo.
— Ima još oko šezdeset komada.
Marko je podigao pogled prema meni.
— Jesi ti ozbiljna?
— Mrtva ozbiljna.
Vesna je napravila korak naprijed.
— I tko će ih sada napraviti?
Otvorila sam vrata kuhinje.
Iz dnevnog boravka čula se rodbina koja se upravo pozdravljala.
Okrenula sam se prema njima oboma.
— Vi. Vaša fešta, vaši gosti, vaših 150 sarmi koje ste obećali.
Marko je i dalje držao predugaču u rukama.
— A kamo ti ideš?
— U dnevni boravak.
— Zašto?
Nasmiješila sam se.
— Pa i ja sam gost na ovoj fešti.
Marko je pogledao u predugaču.
Pa u mene.
— Ivana, pa ja ne znam motati sarme.
— Eto ti prilike da naučiš.
— Sad?
— Pa trebaju biti gotove, zar ne? Rodbina stiže.
Vesna mu je istrgnula predugaču iz ruku.
— Daj to ovamo! Prije ću ih sama smotati nego da gubim vrijeme na rasprave.
— Odlično, rekla sam.
Izašla sam iz kuhinje.
U dnevnom boravku već je bilo petnaestak ljudi.
Neki su sjeli, neki su se još pozdravljali.
Kad su me vidjeli kako dolazim u svečanoj haljini bez predugače, neki rođaci izgledali su iznenađeno.
Vjerojatno nisu navikli vidjeti me na samom početku fešte.
Obično bih se pojavila samo da iznesem teške plate.
Sjela sam na kauč.
Nakon desetak minuta, Marko je došao do mene.
— Stvarno ćeš me ostaviti samog tamo?
— Nisi sam. Tvoja mama je s tobom.
— Ali ne znamo gdje si što stavila!
— Potražite.
— Ivana…
— Marko, sam si rekao da treba samo još malo stisnuti. Pa stisni.
Vratio se u kuhinju.
Nisam osjećala nikakvu potrebu da ustanem i idem za njim.
Nakon nekog vremena prišla mi je jedna od njegovih teta.
— Ivana, jesi li ti sama napravila sve ove predivne plate?
— Jesam.
— I sarme?
— One koje su gotove, jesam.
— Sama samcata?
— Da.
Pogledala me iznenađeno.
— Vesna nam je rekla da ste svi skupa radili.
Gorko sam se nasmiješila.
— Tako sam i ja mislila.
Nisam govorila ništa više.
Nisam htjela pretvoriti rođendan čovjeka koji ni za što nije bio kriv u javnu scenu.
U kuhinji je, međutim, išlo puno sporije.
Marko je otkrio da se sarma ne mota sama od sebe samo zato što su meso i kupus na stolu.
Prva mu se potpuno raspala.
Druga je ispala ogromna, kao rukometna lopta.
Vesna mu je istrgnula iz ruke.
— Ne tako!
— Pa pokaži mi onda kako!
— Stavi manje mesa!
— Koliko je to manje?!
— Onoliko koliko treba!
Nakon par minuta čula sam ga iz kuhinje:
— Mamas, pa što to znači koliko treba?!
Skoro sam se glasno nasmijala.
Ne zato što sam ga htjela poniziti.
Nego zato što je čovjek koji mi je prije pola sata rekao »stisni još malo« sada otkrivao što to »malo« zapravo znači.
Vesna je pokušavala brzo smotati ostatak.
Onda su je pozvali u dnevni boravak.
Pa je trebalo donijeti još pića iz špajze.
Pa je falilo kruha na jednom stolu.
Pa je trebalo poslužiti nareske.
Po prvi put u petnaest godina ja nisam ustala.
Marko je nosio plate.
Vesna je donijela salate.
Jedan rođak ponudio se da rastoči piće.
Sarme koje sam ja napravila ujutro poslužene su nešto kasnije.
Nije ih bilo 150.
I znate što? Nikakva se tragedija nije dogodila.
Bilo je i više nego dovoljno hladnih predjela, pečenja, salata, kruha i kolača.
Netko je pojeo dvije sarme.
Netko tri.
Neki nisu niti htjeli sarme.
Na kraju je u loncu ostalo još nekoliko komada.
Pogledala sam prema Vesni.
Nisam rekla ništa.
Nije bilo ni potrebe.
Onih 150 komada za koje je tvrdila da su neophodni nisu uopće bili potrebni.
Fešta se nastavila u ugodnom tonu.
Markov stric bio je oduševljen iznenađenjem.
Puhnuo je u svijeće.
Rodbina je pričala, smijala se i fotografirala.
Nitko nije otišao ljut jer nije dobio pet sarmi.
Nakon deset navečer gosti su počeli odlaziti.
Oko jedanaest izašao je i posljednji.
Otišla sam do kuhinje.
Sudoper je bio zatrpan.
Stol je bio pun čaša, tanjura, zdjela i pribora za jelo.
Marko me pogledao utučeno.
— Čeka nas brdo posla.
— Čeka vas.
— Kako to misliš vas?
— Ti i tvoja mama ste organizirali feštu.
Vesna se okrenula prema meni u šoku.
— Zar nećeš niti posuđe oprati?
— Počela sam u šest ujutro. Za mene je radni dan završen.
— Nevjerojatno.
— Što točno?
— Cijelo večer sjediš za stolom dok mi tu crkavamo od posla!
Pogledala sam je ravno u oči.
— Točno tako. Tako sam ja provela skoro sve obiteljske ručkove u zadnjih petnaest godina. Samo u obrnutoj ulozi.
Vesna je ušutjela.
Marko je spustio pogled.
— Ja sam donio piće, rekao je tiho.
— Znam.
— Ja sam postavio stolove.
— Znam.
— Ja sam posluživao.
— Znam.
— I stajao sam u kuhinji.
— Oko dva sata, da.
Pogledao je prema sudoperu.
Nije mi odmah rekao da sam bila u pravu.
Nisam to ni očekivala u tom trenutku.
Vesna je šutke počela skupljati tanjure.
Marko je zavrnuo rukave.
Ja sam otišla na tuširanje.
Kad sam se vratila nakon skoro sat vremena, još uvijek su prali.
Sutra ujutro Marko me zatekao za stolom uz kavu.
— Mama je strašno ljuta na tebe.
— Znam.
— Kaže da si je osramotila pred cijelom obitelji.
— Ja nisam pozvala 27 ljudi niti sam obećala 150 sarmi.
Kimnuo je glavom.
— Znam.
Čekala sam u tišini.
— Jučer mi se činilo da pretjeruješ, nastavio je tiho. Sve dok nisam sam ušao u kuhinju.
— U tome i jest bio problem.
— U čemu?
— Ti si vidio gotov stol. Ja sam vidjela deset sati teškog rada potrebnih da taj stol uopće postoji.
Nije se više pokušavao pravdati.
Tada smo uspostavili jedno vrlo jednostavno pravilo.
Svaki ručak ili fešta kod nas u kući unaprijed se dogovara.
Broj gostiju.
Jelovnik.
Tko kupuje.
Tko kuha.
Tko poslužuje.
I tko posprema.
Vesna uopće nije bila oduševljena novim pravilom.
Niti se ikada ispričala.
Neko je vrijeme pričala rodbini kako se »danas snahama više ništa ne smije reći«.
Pustila sam je da priča.
Marko, međutim, nikada više nije obećao moj rad nekome drugome.
Ostali smo u braku.
Nekoliko mjeseci kasnije, pred Uskrs, Vesna nas je nazvala.
Bili smo oboje u kuhinji kad je Marko stavio poziv na zvučnik.
— Mislila sam da napravimo uskršnji ručak kod vas, rekla je veselo. Bit će nas oko dvadeset i pet.
Pogledala sam Marka bez riječi.
On je upitao mirno:
— A tko kuha?
Na telefonu je zavladala tišina.
— Kako to misliš tko?
— Ako nas je dvadeset i pet, ili ćemo naručiti catering ili idemo svi u restoran.
— Ali Ivana pravi tako dobre sarme i pečenje.
Marko je pogledao prema meni.
Zatim je odgovorio svojoj majci:
— Znam. Ali Ivana više ne kuha sama za dvadeset i pet ljudi.
Vesna je promrmljala nešto o cijenama u restoranima.
Na kraju smo rezervirali stol u restoranu.
Na uskrsno jutro obukla sam svoju najljepšu haljinu, uzela torbicu i izašla iz kuće zajedno s Markom.
Bez lonaca.
Bez predugače.
I, što je najvažnije, bez 150 sarmi.
Primjedbe