Deca su kupila trosoban stan i pozvala me da ga pregledam. Na moje pitanje gde će biti moja soba, ćerka mi je odgovorila:

Živim na selu nedaleko od grada. U ovoj kući prošlo je moje detinjstvo. Ovde sam odgajila svoju ćerku. Ali sada imam preko 60 godina, briga o kući i rad u bašti postaju sve teži. Nedavno su moju prijateljicu i komšinicu deca povela sa sobom da živi u gradu, pa sam i ja sanjala o tome da se preselim kod ćerke.

I evo, deca su kupila novi stan. Ceo svoj život provela sam na selu. Ovde sam se rodila, ovde sam odrasla. Školovati sam se išla u grad, jer je bio blizu, moglo se stići autobusom za pola sata. Tamo sam i upoznala svog budućeg muža. Venčali smo se skoro godinu dana nakon što smo počeli da se zabavljamo.

Živeli smo u iznajmljenom stanu i planirali da uskoro kupimo svoj, otplaćujući ga na rate. Oboje smo radili, pa smo počeli da štedimo za prvi ulog. Ali nije prošlo ni dve godine kada sam zatrudnela. Otišla sam na porodiljsko, a muž je radio. Uskoro nam je počelo nedostajati novca.

Muž je mnogo radio, ostajao na poslu do kasno gotovo svake noći. Ali ubrzo sam shvatila da to nije zato što je planirao unapređenje, već zbog druge žene. O njoj mi je sam muž ispričao. Odlučio je “ne praviti mi iluzije” i jednostavno otišao. Tako smo se razveli.

Vratila sam se na selo. Mog oca tada više nije bilo, pa smo moja majka i ja zajedno odgajale moju ćerku. Bivši muž je prve godine dolazio kod ćerke, slao povremeno novac, ponekad donosio poklone. Ali nakon godinu dana počeo je sve ređe da se pojavljuje, a zatim je potpuno prestao da dolazi, objasnivši to jednostavno: njegova nova žena je rodila, pa više nije imao ni vremena ni novca za našu ćerku.

Nažalost ili na sreću, moja ćerka se čak ni ne seća svog oca.

Kod nas je uvek bila takva porodica: ja, majka i Mila. Novog muža nisam pronašla, sav svoj slobodan vreme posvetila sam odgajanju ćerke. Poslala sam je da se školuje u grad, na fakultet, plaćala profesore, pomogla joj da se zaposli na dobrom mestu.

Ćerka je radila, iznajmljivala stan i često dolazila kod mene. Ubrzo je počela da se zabavlja s jednim divnim momkom. Sergej je nosio Milu na rukama, poštovao i nju i mene, poklanjao joj darove, pomagao u kućnim poslovima, i kada bi dolazio na selo, nikada nije bio lenj. Boljeg muža za svoju ćerku nisam mogla da poželim.

Danas su u braku već 8 godina. Imaju sina koji je već krenuo u prvi razred. Stan iznajmljuju, ali štede za svoj.

Pošto imam preko 60 godina, već mi je teško raditi u bašti, a ni domaće životinje više nemam, jer ne mogu da se brinem o njima. Nedavno se moja komšinica-prijateljica preselila kod svoje dece u grad. Njen sin je kupio veliku kuću i odmah je poveo majku sa sobom.

Bila je presrećna, odmah mi je došla s lepim vestima i pozvala me u goste. Već sam je posetila. Njena deca je jednostavno obožavaju, a ona im pomaže oko unuka i kućnih poslova.

Iskreno ću reći, zavidela sam joj, jer sam i ja želela da izađem iz svoje stare, male kućice kojoj curi krov, truli podovi i slegnuti zidovi, u lep dom ili stan kod svoje dece. Gledala bih ih i pomagala im. A i tužno je biti sama u staroj kući po ceo dan.

Zato, kada me ćerka nazvala i rekla da idemo da pogledamo stan, bila sam sigurna da i oni žele da me povedu sa sobom u grad. Nisam želela da čekam autobus, već sam zbog ovakvog povoda pozvala taksi i brzo krenula kod dece.

Ispostavilo se da su kupili veliki trosoban stan u novogradnji. Zgrada je već bila useljiva. Deca su uzela stan s uređenjem “ključ u ruke”, što znači da je sve bilo spremno za useljenje.

Bila sam impresionirana time što je stan bio vrlo veliki i svetao. Prostrana kuhinja, odvojeni toalet i kupatilo, veliki svetli hodnik, tri spavaće sobe i dve lođe. Šta još poželeti?

Pošto su deca već kupila trosoban stan i pozvala me da ga pogledam, bila sam sigurna da planiraju da me povedu sa sobom.

Kada sam ih pitala gde će biti moja soba, ćerka mi je odgovorila da za mene tamo nema mesta. Planiraju drugo dete, pa nemaju sobu za mene.

Zamalo sam zaplakala, nekako sam se suzdržala, ali ćerka je shvatila da sam tužna. I ne samo da me nije utešila, već je rekla da sam im pokvarila iznenađenje. Rekla sam da imam još nekih obaveza u gradu, okrenula se i otišla na stanicu da se vratim kući.

Hodala sam i plakala. Mislila sam: da li sam negde pogrešila u odgajanju ćerke? Možda nisam bila dobra majka? Razumela sam da mi deca ništa ne duguju, da je to njihov stan, da tamo ne mogu ni na šta da pretendujem, ali ćerka zna da više ne mogu da se brinem o kući i bašti, da sanjam da živim u gradu, blizu njih.

Zašto onda kod svoje ćerke nisam pronašla mesto?