U selu su svi znali da baba Glaša ima sina, ali ga niko nikada nije video. Žena je pričala da, navodno, živi u inostranstvu, ne može da dođe, ali joj svakog meseca šalje novac na karticu. Ljudi su shvatali da baba sve to izmišlja.
Jer živi veoma siromašno. Ali, kao i većina naših penzionera, ne žali se na život, srami se. Kaže: “Kada hleb ima na stolu, nema potrebe da branim svoje nezadovoljstvo.” Tako sve sama nosi – mali kućicu, vrt i domaćinstvo koje se sastoji od nekoliko kokošaka.
Kada je Glaširi napunilo 80 godina, zdravlje joj je zakazalo. Selo više nije slušalo njene odbijanja pomoći, poslali su joj socijalnog radnika, mladu devojku, Anu.
Starica se isprva stidela pred pomoći, skrivala je oči. Potom je shvatila da je Ana njena jedina podrška u tom trenutku. Donosi vodu u kuću i čisti. A kada sprema obrok, starica se ponekad i rasplače – dugo nije jela tako ukusno.
U suštini, starica se sprijateljila sa svojom novom poznanicom. Sada je uvek sa nestrpljenjem čeka. Inače, kako, Anu je nikada ne naziva drugačije. Kada je došla zima, večeri su postale duge i dosadne. Tako je Glašira ponekad zamolila Anu da ostane kod nje duže, a ona se nikada nije protivila. Starica se zapravo pokazala veoma zanimljivim sagovornikom.
Jednom, kada je baba Glaša još jednom pričala o svom dragom sinu, Ana je pitala gde je on sada. Starica se malo oklijevala i rekla da ne zna tačnu adresu. Devojka je predložila da ga potraže na društvenim mrežama.
Naravno, starica nije mogla ni pomisliti da se po prezimenu i imenu može pronaći osoba bez izlaska iz kuće. Ana je pronašla njen Serjožu na Instagramu. Cela njegova stranica je bila obeležena prekomernim razmetanjem i hvalisanjem.
Skupi automobili, odmor na ostrvima – bogatstvo. Kada je Ana pokazala babi njenog sina, ona se u srcu rasplakala: — Moj Serjoža! Moj omiljeni sin! Devojka je listala slike na telefonu, dok je starica pažljivo posmatrala. Potom se odjednom njeno lice promenilo, postalo sumnjičavo: — Anuška, zar je on tako bogat?! Ova kuća i auto, da li je sve to njegovo?! — Pa, izgleda da jeste.
Glašira je dugo ćutala i gledala u jednu tačku. Ana se čak i uplašila: — Baba, sve je u redu? Nije vam loše?
— Ne, Anuška, bilo mi je loše kada sam mislila da moj Serjoža negde luta i nema mogućnosti da dođe do mene. A sada mi nije loše – prosto je svet srušen. Nije mi potreban sin.
Do proleća je Glaširi postalo potpuno loše, zamolila je Anu da je odveze kod notara. Kuća, iako nije velika, dobro je održavana, a vrt ima deset ari – odlučila je da napiše nasledstvo. Mesec dana kasnije, babi Glaširi nije bilo. Ana je putem društvenih mreža obavestila Serjogu o smrti njegove majke. Pomenula je još da je neki nasledstvo u vezi s njim.
Serjoža se pojavio, ali tek posle dva nedelje. Sav sređen, u skupom automobilu. Pogledao je kuću, procenio, odlučio da će ovde imati odličnu vikendicu. Tog dana, neko je uporno pokucao na vrata Aninog stana. Na pragu je stajao Serjoža, mašući nekim papirom u rukama, i povikao:
— Ti prevarantkinjo! Obmanula si moju majku! Ovo neću tako ostaviti! Ispostavilo se da je baba Glaša prenela svoj dom i zemlju na Anu. A sinu, verovatno iz šale ili tako, iz nepažnje, prenela svoje domaćinstvo. Koje se sastojalo od četiri kokoške i kokošinjca. U selu se još dugo pričalo o nasledstvu Glašire. Svi su bili sigurni: žena je uspela da se osveti!
Primjedbe