U vagonu voza, potpukovnik je iritirano progovorio prema devojci, ali je pobledeo kada je skinula kaput.

U vagonu voza vladala je uobičajena jutarnja tišina: lagano njihanje, šum točkova po šinama, miris sveže kafe iz termos boca i jedva čujni razgovori putnika koji su žurili svojim poslovima. Svako je bio uronjen u svoje misli ili telefon, činilo se da se ceo svet smestio u ovom vagonu.

Na jednoj stanici ušla je devojka. Bila je sitna, niska, sa uredno podignutom punđom i smirenim, fokusiranim pogledom. Bež kaput sa pojasom, zakopčan do samog vrata, davao joj je uredan i suzdržan izgled. Mirno je prošla između sedišta i sela nasuprot muškarcu u uniformi.

Bio je to potpukovnik. Strogo, samouvereno, sa stavom čoveka naviklog da izdaje naredbe i očekuje bezuslovno poslušnost. Na njegovoj grudima su svetlucali medalje i značke koje su potvrđivale dugu službu. Pogledao je devojku, a u njegovim očima se nazirala nevoljnost – nešto mu je delovalo sumnjivo.

Ispod njenog kaputa virila je tkanina tamnozelene boje. Potpukovnik je zategnuo obrve, njegova iritacija postala je vidljiva čak i susedima. Napravio je korak napred, nagnuo se i strogo upitao:

— Šta imaš ispod kaputa?

Devojka ga je pogledala začuđeno, ali nije odgovorila.

— Pitam još jednom! — glas muškarca se podigao. — Odakle ti ta uniforma? To je igra? Lajkovi na društvenim mrežama?

Putnici su počeli da se okreću. Nekoliko ljudi je sa radoznalošću posmatralo scenu.

Devojka je mirno uzdahnula:

— Izvinite, ali niste imali pravo da mi govorite tim tonom — rekla je tiho, ali odlučno.

Potpukovnik, osetivši izazov, ispravio se:

— Niste imali pravo?! Služim u vojsci dvadeset godina i neću dozvoliti da neko ko sa tim nema ništa nosi uniformu! Odmah je skinite!

Njegov glas bio je glasan, a atmosfera u vagonu postala je napeta. Ipak, devojka je ostala smirena, a njen pogled bio je uprt direktno u njegove oči.

— Spreman? — upitala je tiho.

Muškarac je hteo da odgovori, ali je zatekao kada je devojka polako odvezala kaiš i skinula kaput. I tada je video nešto čega se uopšte nije nadao.

Ispod kaputa bila je savršeno ispeglana uniforma specijalnih jedinica sa grbom jedinice, oznakama čina „major“ i sjajnim odlikovanjima na grudima. Devojka je izvukla legitimaciju i stavila je pred potpukovnika.

— Major specijalnih jedinica — mirno je rekla. — Drago mi je što tako revnosno branite čast vojske. Samo je čudno što to radite vičući na kolegu pred svima.

U vagonu je zavladala ledena tišina. Potpukovnik je pobeleo, a njegove usne su se tresle. Hteo je nešto da kaže, ali reči su mu zapele u grlu.

— Mislim da će komandovanje biti zainteresovano kako „branite“ čast vojske i kojim tonom se obraćate ljudima — nastavila je devojka, pažljivo zakopčavajući kaput. — A možda biste jednostavno mogli reći „izvinite“?

Muškarac je teško progutao pljuvačku, oslonio se na naslon i tiho izustio:

— Izvinite, gospođo majore… Nisam znao.

Ona je klimnula glavom, ne odgovarajući, i sišla na sledećoj stanici, ostavljajući vagon u napetoj tišini. Putnici su razmenjivali poglede, a potpukovnik je ostao sam sa svojim mislima, prvi put dugo shvativši da se pravi respekt prema drugima ne pokazuje vikanjem, već pažnjom i proverom činjenica.

Ovaj susret postao je za njega lekcija: ponekad je vredno prvo saznati sa kim razgovaraš, pre nego što počneš da ocenjuješ i optužuješ.