😠 Svekar mi je stalno govorio da rodim još jedno dijete — a onda sam mu jednog dana rekla samo jednu rečenicu

😠 Svekar mi je stalno govorio da rodim još jedno dijete — a onda sam mu jednog dana rekla samo jednu rečenicu

Od prvog dana braka znao je šta želi.

— Kuća bez puno djece je prazna.

Smijala sam se tada.
Mislila sam — šali se.

Nije se šalio.

Kad sam rodila prvo dijete, došao u bolnicu.

Poljubio bebu, pa rekao:

— Dobro… sad još jedno.

Prešutjela sam.

Kad sam rodila drugo, opet isto:

— Dvoje je malo. Treba bar troje.

Muž šuti.
Uvijek šuti.

A ja iscrpljena, neispavana, između pelena, kuhanja i posla.

Godinama ista priča.

Na ručku:

— Kad će treće?

- - - Tekst se nastavlja ispod oglasa - - -

Na slavi:

— Žena koja ne rodi puno djece poslije žali.

Pred rodbinom:

— Naša kuća je uvijek imala veliku porodicu.

Gutala sam.

Zbog muža.
Zbog mira.
Zbog djece.

Ali iznutra sam pucala.

Jednog dana došao opet.

Sjeli za sto.

Djeca trče okolo, ja nosim tanjire, beba plače, ručak zagorio.

On kaže, kao usput:

— Vrijeme vam je za još jedno.

Tad sam spustila kašiku.

Prvi put nisam šutjela.

Pogledala ga pravo u oči i rekla mirno:

- - - Tekst se nastavlja ispod oglasa - - -

— Pravi djed ne broji djecu… pravi djed pomaže.

Tišina.

Takvu tišinu nisam čula u toj kući nikad.

Muž ukočen.
Djeca stala.
Svekar gleda u mene.

Nije rekao ništa.

Samo ustao i otišao.

Mislila sam — sad sam pretjerala.

Cijelu noć nisam spavala.

Sutradan zvono.

Otvorim.

Na vratima svekar.

Iza njega auto.

Pun.

Kolica.
Pelene.
Vreće hrane.
Veliki paket.

Gleda me i kaže:

— Nisam znao da vam je toliko teško.

- - - Tekst se nastavlja ispod oglasa - - -

Spustio stvari unutra.

— Ako treba još… samo reci.

I otišao.

Od tog dana nikad više nije pitao za treće dijete.

Ali svaki mjesec dođe.

Donese voće.
Igra se s djecom.
Popravi šta treba u kući.

A meni svaki put kaže:

— Snaho… treba li pomoć?

I znate šta…

Nekad jedna rečenica ne napravi svađu.

Napravi porodicu.