MUŽ JE ŠUTIO 10 GODINA… A ONDA SAM SLUČAJNO ČULA JEDAN TELEFONSKI POZIV I SHVATILA DA NIŠTA NIJE BILO KAKO SAM MISLILA
MUŽ JE ŠUTIO 10 GODINA… A ONDA SAM SLUČAJNO ČULA JEDAN TELEFONSKI POZIV I SHVATILA DA NIŠTA NIJE BILO KAKO SAM MISLILA
Moj muž nikad nije bio od velikih riječi.
Nije donosio cvijeće.
Nije pisao poruke.
Nije govorio “volim te” svaki dan.
Ali radio je.
Uvijek radio.
Dvije smjene kad treba.
Popravljao po kući.
Nikad kafana, nikad društvo.
Samo posao i kuća.
Mislila sam — takav je čovjek. Tih.
Jedino što me boljelo…
Što nikad nije branio mene pred svojima.
Njegova majka bi rekla:
— Mogao si bolje izabrati.
- - - Tekst se nastavlja ispod oglasa - - -
On bi šutio.
Sestra bi rekla:
— Ona ništa ne donosi u kuću.
On bi šutio.
Čak i kad bi me rasplakali za stolom…
On bi samo gledao u tanjir.
Deset godina tako.
Deset.
Te večeri došao je kasnije s posla.
Otišao pod tuš, telefon ostavio na stolu.
Nisam htjela gledati.
Nikad nisam bila ta žena.
Ali telefon zazvoni.
Na ekranu:
“Mama zove”
Zvonio dugo.
- - - Tekst se nastavlja ispod oglasa - - -
Predugo.
Pomislila sam — možda je hitno.
Javila sam se.
Nisam stigla ni reći “halo”.
A već čujem njen glas:
— Sine, opet smo pričali… stvarno je vrijeme da se razvedeš. Naći ćemo ti bolju. Još si mlad.
Srce mi je stalo.
Nisam disala.
A onda…
Prvi put u 10 godina čujem glas svog muža kako govori nešto što nikad nisam čula.
Glas tvrd. Hladan. Potpuno drugačiji.
— Mama, slušaj me sad dobro.
— Još jednom spomeneš razvod ili kažeš nešto protiv moje žene… izgubićeš sina.
Tišina s druge strane.
On nastavlja:
— Ona je bila uz mene kad sam imao 200 maraka u džepu.
— Ona je hranila našu kuću dok sam bio bez posla.
— Ona je majka mog djeteta.
— I jedina žena koju imam.
Ruke su mi se tresle.
Nisam znala da stojim.
- - - Tekst se nastavlja ispod oglasa - - -
On još kaže:
— Ako moraš birati između nje i mene… izaberi odmah.
— Jer ja sam već izabrao.
I prekine.
Stajala sam s telefonom u ruci kad je izašao iz kupatila.
Pogledao me.
Shvatio odmah.
— Čula si?
Samo sam klimnula.
Suze same krenule.
— Zašto… — jedva sam izgovorila — zašto nikad predamnom ništa ne kažeš?
On je dugo šutio.
A onda rekao:
— Jer nisam htio da se boriš s mojom porodicom.
— To je moj posao.
Prišao bliže.
— A ljubav se ne dokazuje za stolom… nego iza leđa.
Te noći prvi put u 10 godina…
On je rekao:
— Volim te.
Tiho.
Nespretno.
Ali stvarno.
I znaš šta…
Nekad najtiši ljudi vode najglasnije bitke za tebe — samo tamo gdje ih ne vidiš.
Ako si pročitao do kraja, napiši iskreno:
Da li bi mogao živjeti s nekim ko ne pokazuje ljubav riječima… nego djelima?
Primjedbe