Sin mi se hvalio da je postao "direktor velike firme", a kad sam mu nenajavljeno banuo u kancelariju, zatekao sam ga kako radi nešto što mu nikad neću oprostiti

Sin mi se hvalio da je postao "direktor velike firme", a kad sam mu nenajavljeno banuo u kancelariju, zatekao sam ga kako radi nešto što mu nikad neću oprostiti

Moj Jovan je bio moj ponos. Svaki put kad bi došao u selo, parkirao bi skup auto, nosio odela koja sijaju i pričao o "milionskim ugovorima" i "stotinama zaposlenih" kojima upravlja. Ja sam prodao šumu i dva placa da bih mu platio najbolje škole u gradu, verujući da on tamo gradi budućnost za sve nas.

"Tata, ne možeš ti to da razumeš, to je visoka korporativna politika", govorio bi kad god bih ga pitao šta tačno radi.

Prošle nedelje, odlučio sam da ga iznenadim. Poneo sam domaću pršutu, sir i rakiju, i zaputio se u grad na adresu te "moćne firme" o kojoj je stalno pričao. Zgrada je bila od stakla, ogromna. Na portirnici sam ponosno rekao: "Ja sam otac direktora Jovana."

- - - Tekst se nastavlja ispod oglasa - - -

Portir me je čudno pogledao, prelistao neke papire i rekao: "Gospodine, mi nemamo direktora sa tim imenom. Ali ako tražite Jovana iz arhive u podrumu, on je na nivou -3."

Srce mi je preskočilo. Sišao sam dole. Hodnici su bili mračni, mirisali su na vlagu i stari papir. Na kraju hodnika, vrata su bila poluotvorena.

Provirio sam i video Jovana. Nije sedeo u kožnoj fotelji. Sedeo je na maloj drvenoj stolici, u prostoriji bez prozora, okružen gomilom fascikli. Ali to nije bilo najgore.

U kancelariju je ušao mladić, mojih godina, i bacio gomilu papira na sto ispred Jovana. "Slušaj, 'direktore', ako ovo ne završiš do večeras, možeš da pakuješ stvari. I očisti mi cipele pre nego što odeš, isprskao sam ih u garaži."

- - - Tekst se nastavlja ispod oglasa - - -

Moj sin, moj ponos, moj "direktor", bez reči je uzeo maramicu, kleknuo i počeo da briše cipele tom balavcu. Na licu mu se video strah, a ne ponos.

Nisam izdržao. Uleteo sam unutra, a pršuta i rakija su mi ispale iz ruku. "Jovane!", viknuo sam.

On je skočio kao oparen. Lice mu je postalo crveno, pa belo. Onaj mladić se nasmejao: "O, pa došao ti je tata da vidi tvoju 'imperiju'?"

"Šta je ovo, sine? Gde su ti stanovi, gde su ti radnici?", pitao sam, dok mi je glas drhtao.

- - - Tekst se nastavlja ispod oglasa - - -

Jovan je priznao sve. Nije bilo nikakve firme. On je bio običan potrčko koji je godinama lagao i uzimao moj novac da bi iznajmljivao skupe automobile i odela samo na jedan dan, kako bi me lagao kad dođe kući. Sav novac od šume i placeva otišao je na lažni sjaj i kockarske dugove koje je napravio pokušavajući da se "probije u visoko društvo".

"Tata, hteo sam da budeš ponosan...", jecao je.

"Ponosan?", odbrusio sam mu. "Bio bih ponosan da si kopao kanale, a da si bio pošten. Bio bih ponosan da si čuvao ovce, a da si bio čovek. Ali ovo... da klečiš i ližeš tuđe cipele dok trošiš moju muku na laž, to ti nikad neću oprostiti."

Okrenuo sam se i otišao. Nisam ga ni pogledao. Danas se on vratio u selo, ali ja mu ne otvaram vrata. Neka mu njegova "odela" i "poslovna politika" objasne kako se preživljava kad više nemaš oca kojeg si prodao za malo magle i tuđih cipela.