Vratili smo se iz Nemačke sa Mercedesom od 50.000 evra, a celo selo nam je zavidelo: Tek kad je komšinica Mara provirila kroz prozor, saznala je našu NAJVEĆU TAJNU

Tri godine smo u Minhenu jeli samo supu iz kesice. Tri godine nismo otišli u bioskop, nismo kupili nove cipele, niti popili kafu u gradu. Svaki evro, svaka mukom zarađena dnevnica na građevini i u bolnici, išla je na jednu gomilu. Imali smo samo jedan cilj: da se u rodno selo vratimo tako da svima vilice padnu do zemlje.

I uspeli smo. Kada je crna limuzina ušla u našu ulicu, motor je tiho preo, a hromirani detalji su zaslepljivali komšije koje su se okupile na kapijama. Moj muž Dragan je izašao u odelu koje je koštalo kao nečija polugodišnja plata, a ja sam namestila naočare za sunce, glumeći damu kojoj je Minhen postao tesan.

Selo je gorelo od ljubomore

"Vidi ih, postali su gospoda", šaputalo se po uglovima. Mara, naša prva komšinica koja je oduvek volela da gura nos u tuđa posla, prva je pritrčala. "Jao, deco, pa vi ste se baš oparili! Blago vama, tamo pare padaju s neba, a mi ovde preživljavamo..."

- - - Tekst se nastavlja ispod oglasa - - -

Dragan je samo odmahnuo rukom uz nadmen osmeh: "Ma, radimo, Mara, ali se i ima. Ko zna, taj i uživa."

Te večeri smo u dvorištu upalili sva svetla, da vide novi nameštaj, da vide sjaj. Ali niko nije znao šta se dešava unutra kada se zavese spuste i kada svetla, osim jednog malog u kuhinji, utihnu.

Kobno jutro i prozor koji nas je odao

Trećeg dana, Dragan je zaboravio da navuče gustu zavesu na malom prozoru iznad sudopere. Bila je zora, oko šest sati. Mara je, po svom običaju, već bila u bašti, "čupajući korov" baš uz našu ogradu. Privučena tišinom iz naše kuće, koja je u kontrastu sa onim skupim autom ispred izgledala sumnjivo, prišla je bliže.

- - - Tekst se nastavlja ispod oglasa - - -

Podigla se na prste i provirila. Očekivala je verovatno švedski sto, kavijar, skupe sireve i šampanjac za doručak bogataša.

Ono što je videla nateralo ju je da pokrije usta rukom da ne bi vrisnula od smeha.

Na sredini stola stajala je jedna jedina bajatna vekna hleba koju smo kupili na popustu jer joj je istekao rok. Pored nje, Dragan je pažljivo, kašičicom, strugao dno prazne konzerve paštete, pokušavajući da namaže i poslednju mrvicu na koricu hleba. Ja sam u šolju sipala običnu vrelu vodu u kojoj sam razmutila jednu kesicu šećera koju smo "pozajmili" sa pumpe u Austriji, jer nismo imali ni za kafu.

- - - Tekst se nastavlja ispod oglasa - - -

Sve pare, svaki cent, otišao je na ratu za auto i lizing koji nas je gušio. Sedeli smo u mraku, u skupim odelima, gladni i žedni, samo da bi Mercedes ispred kuće mogao da sija.

Istina koja ubija

Sutradan, atmosfera u selu se promenila. Kada je Dragan krenuo do prodavnice, niko mu nije nazvao Boga. Mara je stajala na sred ulice i pred svima vikala: "Hej, gastarbajteri, hoćete li malo domaće masti? Šteta da vam onaj Mercedes bude jedino što je masno u toj kući!"

Celo selo se orilo od smeha. Mercedes je preko noći postao simbol naše bede, a ne uspeha. Shvatili smo da smo kupili limuzinu, ali smo prodali dostojanstvo. Te večeri smo prvi put ugasili svetla ne zbog štednje, već od sramote koju nijedna marka automobila ne može da sakrije.