💔 Čuvala sam unuku svaki dan dok su oni radili — a onda su mi jednog jutra ostavili kovertu

💔 Čuvala sam unuku svaki dan dok su oni radili — a onda su mi jednog jutra ostavili kovertu

Čuvala sam unuku od njenog rođenja.
Ne ponekad.
Ne vikendom.

Svaki dan.

Ustajala sam u 5:30, kuhala kafu na brzinu i već u 6 bila kod njih.
Snaha bi žurila na posao, sin isto.

— Mama, samo da je presvučeš… ručak je u frižideru… vidimo se navečer.

I tako godinama.

Pelene.
Temperatura.
Prvi koraci.
Prve riječi.

Prvu riječ “baka” rekla je meni.

Nisam nikad tražila novac.
Govore ljudi:

— Pa što džabe čuvaš dijete?

A ja sam samo govorila:

— To je moje dijete koliko i njihovo.

Kad bi zaspala popodne, sjedila bih kraj kreveta i gledala je kako diše.
Nekad bih i zaplakala od sreće.

Mislila sam — ovo je moja nagrada u starosti.

Onda su jednog dana rekli:

— Mama… moramo razgovarati.

Znala sam odmah.
Takve rečenice nikad ne znače ništa dobro.

Sjeli smo.

Sin spušta pogled.

Snaha kaže:

- - - Tekst se nastavlja ispod oglasa - - -

— Dobila sam posao u drugom gradu. Selimo se za mjesec.

Kao da mi je neko iz stomaka iščupao nešto živo.

Pitala sam samo:

— A mala?

— Ide s nama…

Naravno da ide.
Kako sam uopšte mogla pitati.

Klimnula sam.

— Dobro, djeco… samo budite sretni.

Te noći nisam spavala.

Kuća mi se činila ogromna i prazna već tada.

Dan selidbe.

Kutije svuda.
Mala trči oko mene:

— Bako, ideš s nama?

Naslonila sam se na zid da ne padnem.

— Doći ću ja tebi u goste, zlato…

Poljubila me i otrčala.

Otišli su brzo.
Auto nestao iza ugla.

Ušla sam u stan da pokupim svoju jaknu.

- - - Tekst se nastavlja ispod oglasa - - -

Na stolu — bijela koverta.

Pomislila sam: možda neka slika od male.

Otvorim.

U njoj:

Unutra — papiri.

Ne razumijem.

Čitam opet.

UGOVOR O STANU.

Na moje ime.

Mali stan u prizemlju, blizu doma zdravlja.

Ruke su mi počele drhtati.

- - - Tekst se nastavlja ispod oglasa - - -

U koverti još jedna poruka, rukopis mog sina:

“Mama, znamo da si nam godinama čuvala dijete bez ijedne riječi.
Rekla si uvijek da ti ništa ne treba.
Ali nama treba da znamo da si sigurna.
Ovo je tvoje.
Sad je red da mi čuvamo tebe.”

Sjela sam na stolicu.

I plakala.

Ne onako tiho.

Onako kako čovjek plače kad shvati da nije bio uzalud dobar.

Danas živim u tom stanu.

Unuka dolazi svaki raspust.

I svaki put kad ode, ostavi mi crtež na frižideru.

Na zadnjem je napisala:

“Moja baka je moj drugi dom.”

I znate šta…

Mislim da je to najveća plata koju sam ikad dobila.