Odrastao sam uz oca. Bio je divan čovek – radio je dan i noć da bih imao sve što mi treba. Majka? Nisam je poznavao. Otišla je kada sam imao samo šest meseci. Nikada se nije javila, nikada nije pitala za mene.
Bolelo me to, ali naučio sam da živim bez nje. Otac mi je bio i roditelj i prijatelj.
Godinama kasnije, kad sam već bio odrasli čovek, pronašao sam ljubav svog života. Spremao sam se za venčanje – najsrećniji dan u mom životu. A onda, nekoliko dana pre svadbe, zazvonio je telefon.
„Zdravo, sine…“
Srce mi je stalo. Bio je to glas koji nisam prepoznao, ali sam odmah znao ko je.
„Ko je to?“ pitao sam hladno.
„Ja sam… tvoja majka.“
Ćutao sam.
„Dolazim na tvoje venčanje. Moramo razgovarati.“
I došla je. Pojavila se na vratima sale, nasmejana, kao da nikada nije otišla. Prišla mi je, zagrlila me, ali ja sam ostao ukočen.
A onda je rekla ono što me je ostavilo bez daha:
„Znaš, sine… mnogo mi je teško sada. Treba mi pomoć. Mislila sam… Možeš li da mi pozajmiš novac? Znam da si uspešan, čula sam…“
Nisam mogao da verujem. Nije došla da traži oproštaj. Nije došla da me upozna. Došla je da TRAŽI.
Osetio sam kako mi se sve u grudima lomi.
Gledao sam je bez reči, nisam znao šta da kažem…
Šta biste vi rekli na mom mestu?
Primjedbe