Vratila sam se sa službenog puta i saznala da mom dečku treba skupo lečenje. Ali ono što je izjavila njegova majka ostavilo me u šoku.

Sa Aleksejem sam već tri godine u vezi. Svake godine idem u inostranstvo na zaradu i kod kuće provodim samo tri meseca. Ta tri meseca godišnje iznajmljujemo stan i živimo zajedno. Aleksej je programer, zarađuje pristojno i ne mora nigde da putuje. Ja bih takođe mogla lepo da zarađujem u svojoj struci, ali imam san zbog kojeg odlazim na rad u inostranstvo. Sanjam o tome da kupim stan u novogradnji.

Mama se udala i sa očuhom živi u našem stanu. Od prvog dana očuh je jasno stavio do znanja da sam tamo niko i da bi bilo bolje da odem. Mama je delila njegovo mišljenje. Tako sam jednog dana spakovala stvari i otišla. Tada se rodio moj san.

Vratila sam se početkom oktobra, pozvala Alekseja i saznala da je u bolnici. Iznajmila sam stan, a zatim otišla u bolnicu.

Tamo sam se prvi put susrela i upoznala sa njegovom majkom. Alekseju je bila potrebna rehabilitacija u inostranstvu, a zatim operacija. To je koštalo prilično skupo. Ispostavilo se da su se već dogovorili sa klinikom, i pred mojim očima Aleksej i njegova majka počeli su da pričaju o tome kada i kako ćemo otputovati. Pri tom me nisu ni pitali za mišljenje.

Zapanjeno sam gledala čas u njega, čas u njegovu majku. Ali ono najčudnije bilo je to da su sve to očekivali da ja platim. Da, još treba da kupim karte i da razmislim gde ću da živim dok se on bude lečio u klinici. Iskreno, bila sam u šoku.

Prvo, mogli su bar da me pitaju da li sam uopšte spremna da idem bilo gde, a drugo, očekuju li stvarno da sve to platim? Sedam godina sam radila na poljima pod suncem, berući jagode i narandže, i nisam spremna da teško zarađen novac dam nekome. Već imam dovoljno da kupim dvosoban stan.

Izvinila sam se i rekla im da sam već kupila stan i da nemam novca. Maksimalno mogu da im dam hiljadu dolara. I tu je počelo. Njegova majka je počela da me moli da otkažem ugovor, govoreći kako smo mi par i da sam ja dužna da mu pomognem, da sam im jedina nada. Nemaju više kome da se obrate.

Izvinila sam se i otišla. Bila sam toliko potresena da sam otišla kod svoje majke. Međutim, iznenadila sam se kada me je i mama počela optuživati za sebičnost:

— Treba da ga podržiš, mlada si, još ćeš zaraditi. Kako uopšte možeš da razmišljaš o stanu?

Saslušala sam je i upitala:

— A kada ćeš ti prodati svoj stan?

— A gde ću ja da živim? To je moj dom.

— Upravo tako, mama, a ovo je moj dom. A gde ću ja da živim? Hoću li raditi do starosti?

Roditelji Alekseja takođe imaju stan. I oni mogu da ga prodaju i pomognu svom sinu. Ali o tome uopšte ne razmišljaju.

Ne znam da li sam postupila ispravno ili ne, ali večeras ću provesti prvu noć u svom stanu. Stan koji sam teško zaradila radeći na poljima pod suncem.