Dok ga je siledžija vređao, veteran (81) je ostao miran: Jedan telefonski poziv je bio dovoljan da se situacija preokrene i da bahati motorista moli za oproštaj.

Restoran je mirisao na prženu hranu i zagorelu kafu. U uglu je sedeo starac, mršav i pognut, sa jaknom pohabanom na ivicama. Vijetnamski veteran, pio je svoju crnu kafu, obe ruke mirno položene na sto.

Vrata su se uz tresak otvorila i unutra je uletela krupna figura. Motorista, teških čizama, preleteo je pogledom po sobi dok mu se oči nisu zaustavile na starcu. “Opet ti, fosilu?”, podsmehnuo se. Žamor je istog trenutka prestao.

“Ovo je moje mesto, matorac. Gubi se pre nego što te izbacim.”
Veteran je podigao pogled, glas mu je bio miran, ali umoran. “Mladiću, suočio sam se ja i sa gorima od tebe. Ako toliko želiš ovu stolicu, uzmi je.”

Puknuo je šamar. Kapa mu je odletela na pod, a kafa se prosula po stolu. Konobarica je dahnuo; majka je sakrila oči svom detetu. Motorista se mračno nasmejao. “Trebalo je da odeš, vojniče.”
Niko se nije pomerao.

Starac se sagnuo, podigao kapu, obrisao rukav, a zatim se nagnuo ka konobarici. “Telefon, molim vas. Moram da pozovem sina.”
Tiho je birao broj, izgovorio samo nekoliko reči, pre nego što se vratio u stolicu, pogleda uprtog kroz prozor.

Minuti su se vukli. Motorista se vrzmao okolo, čekajući strah, predaju – ali veteran nije pokazivao ništa od toga.
Onda su se vrata još jednom zalupila. Ušao je visok muškarac, seda kosa uokvirivala je lice ispisano godinama. Njegov dugi kožni mantil je dodirivao čizme pri svakom koraku.

Bez oklevanja, prišao je motoristi, otvorio novčanik. Značka narednika je zasijala pod neonskim svetlima.

“Zapodevaš kavgu sa veteranom?”, njegov glas je presekao tišinu. “Trebalo bi da znaš da on nije sam.”
Okrenuo se, uputivši starcu ohrabrujući pogled. “Ovaj vojnik je obučavao ljude poput mene. A evo i lekcije, sinko – poštovanje se zaslužuje, nikad se ne otima.”

Motorista je posustao, odstupivši korak unazad. Njegova arogancija se istopila, zamenjena bledim strahom. Celi restoran je sedeo zaleđen, posmatrajući.

Sin nije skidao pogled sa njega. “Nisi me čuo”, rekao je tiho, ali sa autoritetom od kojeg se ledila krv u žilama. “Sada ćeš pokazati poštovanje. Izvinićeš se ovom čoveku.”

Siledžija, sada potpuno smanjen, okrenuo se ka starcu. Pod ledenim pogledom sina i prećutnom osudom svih gostiju, promucao je: “Ja… izvinite.”

Starac je samo mirno klimnuo glavom, prihvatajući izvinjenje bez trunke zluradosti.
Tada se oglasio i vlasnik restorana iza pulta. “A sada izlazi iz mog lokala i da te više nikad nisam video ovde.”

Motorista je, ponižen, pobegao napolje.
Sin je seo preko puta svog oca. Konobarica im je prišla sa dve nove, pune šolje kafe. “Ovo je na račun kuće, gospodo.”
Otac i sin su se pogledali i razmenili mali, jedva primetan osmeh. U tišini koja je usledila, svi u prostoriji su naučili lekciju: najglasniji čovek u sobi je retko i najjači.