Moja komšinica je mesecima krala povrće i voće iz moje male bašte u dvorištu i živo negirala: tada sam smislila plan kako da je naučim lekciju.

Moja komšinica je mesecima krala povrće i voće iz moje male bašte u dvorištu i živo negirala: tada sam smislila plan kako da je naučim lekciju.

Već nedeljama primećujem da se starija žena iz susedne kuće redovno ušunja u moje dvorište i puni mrežama. Paradajz, paprika, krastavci — sve što sam tako teško uzgajao. Svaki krevet sam zalijevao, korovao, pazio, a čim sam izašao iz kuće, pojavio se u bašti kao da joj je sve pripadalo.

Pokušala sam mirno da razgovaram sa njom.:
– Molim vas, ne uzimajte ono što pripada meni. Sama sam ga uzgajala.

Gledala me je pravo u oči i sa kamenim licem odgovorila::
– Smisliš nešto. Nisam ništa prihvatio.

Kad sam otišao u policiju, čuo sam samo podrugljiv smeh:
– Da li žalite par paradajza za staru damu?

Onda sam postavio kameru. Nekoliko dana kasnije imao sam dokaz: zapis koji je jasno pokazao kako izlazi iz moje bašte sa mrežama punim povrća. Kada sam joj pokazao video, ona je drsko izjavila:
– To je fotomontaža. To nisam ja.

Tada sam shvatio da sami dokazi neće ništa promeniti. Morao sam da pronađem način da sama shvati da krađa neće ostati bez posledica. I tako se rodio neočekivani plan …

Tada sam smislila plan. Ne da je prijavim, ne da je posramim — nego da joj vratim istom merom.
Uzeću ono što je najviše volela: osećaj da je pametnija od mene.

Jednog jutra, posadila sam u baštu “poseban” red paradajza — onaj bliže ogradi, do kojeg je najlakše prići. Svaki plod sam pažljivo obrisala i poprskala — nečim sasvim bezopasnim za ljude, ali dovoljno da ima odvratan ukus i izazove mučninu: rastvor vode, sirćeta i soka od aloje. Prirodno, ali gadno.

Nakon dva dana, primetila sam da je red paradajza nestao.
Trećeg dana, komšinica nije izašla iz kuće. Četvrtog — došla joj je hitna.

Nisam mogla da verujem kad sam čula da se žalila doktoru da joj je “neko otrovao povrće iz prodavnice”.

Čak ni tada nije priznala da je uzimala iz moje bašte.

Kada se vratila kući, odnela sam joj korpu pravog, svežeg povrća i tiho rekla:

– Ne moraš krasti. Samo reci da ti treba.

Pogledala me je bez reči. Oči su joj bile pune srama i suza. Sledećeg jutra, na ogradi me čekala ceduljica:

„Izvini. Nisam bila gladna. Bila sam zavidna.“

Nikad više nije kročila u moju baštu. Ali svako jutro, kad zalivam biljke, ostavim po jedan paradajz na ogradi.
Ne zato da joj pokažem da sam pobedila — nego da je podsetim da još ima dobrih ljudi, čak i među onima koje je pokušala prevariti.