Sa 61 godinom ponovo sam se oženio svojom prvom ljubavi — i u noći našeg venčanja čekala me je istina koju nikada nisam mogao da zamislim.

Zovem se Radživ, imam 61 godinu. Moja prva žena je umrla pre osam godina posle duge bolesti. Od tada živim u tišini i samoći. Sva moja deca su već oženjena i sređena. Jednom mesečno dođu da mi ostave malo novca i lekova, a zatim brzo odu. Ne krivim ih. Imaju svoj život i to razumem. Ali u kišnim noćima, kada čujem kako kapi bubnjaju po limenom krovu, osećam se neopisivo mali i usamljen.

Prošle godine, listajući Fejsbuk, iznenada sam naišao na Minu — moju prvu ljubav iz školskih dana. Tada sam bio ludo zaljubljen u nju: njena duga talasasta kosa, tamne duboke oči i osmeh — tako sjajan da je osvetljavao celu učionicu. Ali kada sam se tek spremao za prijemne ispite na univerzitet, njena porodica je odlučila da je uda za muškarca iz južne Indije, deset godina starijeg od nje.

Posle toga potpuno smo izgubili kontakt. Tek posle četrdeset godina ponovo smo se sreli. Ona je već bila udovica — muž joj je preminuo pet godina ranije. Živela je sa mlađim sinom, koji je radio u drugom gradu i retko se vraćao kući.

U početku smo se samo pozdravljali. Zatim smo počeli da razgovaramo telefonom. Kasnije su usledili zajednički susreti uz šoljicu kafe. I nisam ni primetio kada sam počeo da je posećujem svaka dva-tri dana, dolazeći skuterom sa malom korpom voća, malo slatkiša i lekovima za zglobove.

Jednog dana sam u šali rekao:
— „A šta ako… dva stara srca, kao naša, stupe u brak? Zar samoća tada ne bi postala lakša?“

Na moje iznenađenje, njene oči su se napunile suzama. Zanemeo sam, hteo sam da objasnim da je to bila šala… ali ona se nežno osmehnula i klimnula glavom.

I tako sam, u 61. godini, ponovo stupio u brak — sa svojom prvom ljubavi.

Na dan venčanja nosio sam bordo šervani. Ona je bila u jednostavnom krem svilenom sariju. Kosa joj je bila uredno podignuta i ukrašena malom bisernom šnalom. Prijatelji i komšije došli su da proslave s nama. Svi su govorili: „Izgledate ponovo kao zaljubljeni tinejdžeri.”

I zaista — i ja sam se osećao mladim. Te večeri, kada smo već sklonili ostatke posluženja, bilo je skoro deset sati. Spremio sam joj čašu toplog mleka, zaključao ulazna vrata i ugasio svetlo na verandi.

Naša bračna noć — noć koju nikada nisam očekivao da ću doživeti ponovo u ovim godinama — konačno je došla.


Kada sam joj nežno skinuo bluzu, ukopao sam se u mestu.

Njena leđa, ramena i ruke bili su prekriveni dubokim ožiljcima — starim tragovima rasutim po koži kao tragična mapa. Ostao sam ukočen, srce mi je snažno kucalo.

Ona se brzo pokrila ćebetom, a u očima joj se pojavio strah. Drhtavim glasom sam upitao:
— „Mina… šta ti se dogodilo?”

Okrenula se, glas joj je drhtao:
— „On… imao je težak karakter. Vikao je… tukao me… Nikada nikome nisam rekla o tome…”

Seo sam pored nje, srce mi se stegnulo, oči zasuzile. Bolelo me je zbog nje. Tolike godine je ćutala — iz straha i stida — ne otvarajući se nikome. Uzeo sam joj ruku i nežno je pritisnuo na svoja prsa.

— „Sada je sve dobro. Od danas ti niko više neće nanositi zlo. Niko nema to pravo… osim mene — ali samo s ljubavlju.”

Rasplakala se — jecajući, drhteći, a njen plač odjekivao je sobom. Zagrlio sam je. Njena leđa bila su krhka, kosti blago istaknute — mala žena koja je u tišini podnosila ceo život bola.

Naša bračna noć nije bila kao kod mladih. Samo smo ležali jedno pored drugog, slušajući cvrčke u bašti i šapat vetra u lišću. Milovao sam joj kosu i ljubio je u čelo. Ona je dodirnula moj obraz i prošaptala:

— „Hvala. Hvala ti što si mi pokazao — da na ovom svetu i dalje postoji neko kome nisam ravnodušna.”

Osmehnuo sam se. U 61. godini sam konačno shvatio: sreća nisu ni novac ni vrela strast mladosti. To je — ruka koju možeš držati. Rame na koje možeš da se osloniš. Neko ko će biti pored tebe noću, jednostavno slušajući tvoj puls.

Doći će sutra. Ko zna koliko mi je dana ostalo? Ali jedno sigurno znam: u godinama koje su njoj preostale obasipaću je pažnjom. Voleću je. Štitiću je — da se nikada više ničega ne plaši.

Jer za mene je ta bračna noć — posle pola veka čekanja, izgubljenih trenutaka i nadanja — postala najveći dar koji mi je život dao.