Moj muž je svojoj mami kupio televizor za 2000 dolara za rođendan, a meni — tiganj. Ono što sam ja pripremila, zapamtiće dugo.

Moja tašta i ja imamo rođendan istog dana. Da, baš istog dana. Kada smo se pre pet godina ja i Jake venčali, rekao je da je to sudbina. Sa sjajnim očima je stalno ponavljao:
— Dve najvažnije žene u mom životu rođene su istog dana. Zar to nije čudo, Em? To mora biti delo univerzuma.

Isprva mi je bilo simpatično. Zamišljala sam zajedničko slavlje, deljenje torte, smeh — kao sa prelepe razglednice srećne porodice.

Ali nakon nekoliko godina sam shvatila: nije nas sudbina spojila. To je bila noćna mora umotana u ukrasni papir. I svake godine Jake je jasno pokazivao ko je broj jedan u njegovom životu.

Prve godine nakon venčanja, svojoj mami je poklonio zlatnu narukvicu sa malim srcem koje je sijalo na suncu. A meni — šolju na kojoj je pisalo „Najbolja supruga na svetu.“ Tada sam se nasmejala i pomislila da je to samo šala.

Sledeće godine je organizovao vikend u spa centru za svoju mamu sa masažama i tretmanima. A meni je rekao:
— Ne brini, draga, proslavićemo tvoj rođendan sledeće nedelje, kad se sve smiri.
Kraj je bio hladna pica i film, tokom kojeg je zaspao posle dvadeset minuta. Sela sam u mraku i mislila: kada sam postala suvišna u svom braku?

Prošle godine je došao prelomni trenutak, iako tada to nisam shvatala. Jake je iznajmio salu u najboljem restoranu, ukrasio je cvećem, naručio šampanjac i nazdravio:
— Za dve kraljice mog života. Najsrećniji sam čovek na svetu jer vas imam obe.
Zatim je pogledao svoju majku i dodao:
— Ali mama, ti ćeš uvek biti moja prva dama.

Svi su se smejali i pljeskali. I ja sam se smeškala, jer nisam imala izbora. A unutra — pukotina. Mala, ali prava.
Moj poklon? Ogrtač iz Targeta za 19,99 dolara. Sa etiketom.

Ali ove godine je nadmašio samog sebe. Tri dana pre mog rođendana, doneo je kući ogromnu kutiju.
— Ne virkaj! — rekao je. — Ovo je nešto posebno.

Na trenutak sam poverovala da se možda nešto promenilo. Ali ne.

Uveče našeg zajedničkog slavlja, okupio je porodicu — roditelje, sestru i njenog muža. Njegova mama je sedela u sredini kao kraljica.
— Otvori, mama! — rekao je Jake.

Tašta je pocepala papir i uzdahnula: novi televizor, 75 inča, za dve hiljade dolara.
— Oh, dragi, ovo je previše! —
— Za tebe ništa nije previše, mama — nasmejao se. — Sada možeš gledati svoje filmove.

Svi su pljeskali. Zatim mi je dao malu kutiju. Unutra je bila… tiganj. Običan, sa crvenom drškom.
— Najviši kvalitet — rekao je ponosno. — Tvoji palačinci će biti još bolji.

Njegova mama se nasmejala:
— Praktično, kao tvoj otac!

Svi su čekali moju reakciju. Prisilno sam se nasmejala:
— Veoma… pažljivo.

Jake mi je namignuo:
— Vidiš? Zna kako da obraduje žene.

Tada sam odlučila da ovog puta postupim drugačije — mirno, bez vike.

Sledećeg dana, dok je Jake bio na poslu, sve sam isplanirala.
— Šta kažeš na porodični doručak u nedelju? — predložila sam uveče. — Svi zajedno. Ispeći ću palačinke na mom novom, divnom tiganju.
— Odlično! — obradovao se. — Mami će se svideti.

Savršeno, pomislila sam.

U nedelju, kuća je bila ispunjena mirisom vanile i sirupa. Sto je bio savršeno postavljen. Jakeovi roditelji i njegova sestra su stigli na vreme. Svi veseli, ništa nisu sumnjali.

— Pre nego što jedemo, želim nešto da kažem — počela sam.


Podigla sam tiganj da ga svi vide.
— Ovaj tiganj je simbol kako Jake vidi naš brak. Nešto praktično, korisno. Nešto što je uvek pri ruci kada mu treba.

U prostoriji je nastala tišina.
— Mami je kupio televizor za dve hiljade dolara da bi mogla gledati priče o muškarcima koji cene svoje žene. A meni — da pravim doručak dok on skuplja pohvale za velikodušnost.

Jake je pocrveneo.
— Em, to je samo poklon. Nemoj preterivati.
— Naravno — nasmejala sam se. — Samo poklon. I ja imam nešto za tebe.

Izvukla sam kovertu ispod stola.
— Juče sam prodala televizor. Postavila sam oglas na internetu, jedan par ga je kupio. Dobila sam 1.800 dolara.
— Šta?! — povikao je Jake.
— A tim novcem sam kupila putovanje. Nedelju dana na Havajima. All inclusive. Samo ja, more i ni jedan tiganj.

Tašta se posivela, Jake još više.
— Prodala si poklon mame?!
— Zanimljivo — odgovorila sam mirno. — Ne sećam se da sam videla njeno ime na našem bankovnom računu. To su bili zajednički novci. Oni koje takođe zarađujem.

Lindino lice se steglo.
— To je skandalozno!
— Linda — rekla sam nežno — pet godina si gledala kako tvoj sin mene tretira kao da treba da budem zadovoljna mrvicama pažnje. Smejala si se njegovim šalama o „prvoj dami“. Ni jednom nisi pitala: „A šta si dao Emily?“

Ućutala je.

Postavila sam tiganj na sto.
— Zadrži ga, Jake. Biće ti potreban kada naučiš da kuvaš sam. Ja više nisam tvoj praktični kuhinjski alat.

I izašla sam.
— Emily, sačekaj! — povikao je, ali se nisam ni okrenula.

Dan sam provela kod prijateljice Sare. Na njenom kuhinjskom stolu fotografisala sam tiganj.
Natpis na Instagramu: „Ponekad je najslađe jelo sloboda, kuvana polako.“

Sat vremena kasnije — stotine lajkova i komentara:
„Konačno!“

„Zaslužuješ više!“

Te večeri, Jake je pozvao.
— Ponizio si me pred celom porodicom! —
— Zaista? Mislila sam da si to radio svih ovih godina. Sada znaš kako je to.

Odgurnuo je telefon.

Sledećeg jutra dobila sam dugačku poruku od Linde, punu uskličnika i optužbi.
Odgovorila sam osam reči:
— Ne brini. Zauzeta sam — rezervišem putovanja.
I blokirala sam je.

Kada sam se nedelju dana kasnije vratila s Havaja — preplanula, mirna, srećna — kuća je bila poluprazna. Polovina Jake-ovih stvari nestala je. Na stolu je bila poruka: „Ja sam kod mame dok se ne prizoveš pameti.“

Tiganj je stajao na istom mestu, čist i sjajan.

Podigla sam ga, prešla prstom po glatkom dnu i nasmejala se. Zatim sam ga spakovala u kutiju zajedno sa ostatkom „poklona“ — šoljom, ogrtačem i svime što je simbolizovalo moje godine u senci.

Ostavila sam kutiju na vratima njegove majke.
Na vrhu sam zalepila poruku:
— Mislim da su ovo oduvek pripadalo tebi.

Dok sam odlazila, videla sam sebe u retrovizoru. I prvi put posle pet godina — srećna.

— Izgleda da sam konačno postala nelepljiva — prošaptala sam. — Ništa se više ne lepi za mene.

Ponekad, da povratiš poštovanje prema sebi, dovoljno je da se podsetiš da to zaslužuješ.