Stala sam u odbranu starije čistačice u supermarketu, a sledećeg dana sam svoje ime čula preko razglasa.

U utorak se menza u bolnici zatvarala ranije. Odlučila sam da svratim u prodavnicu pored kuće — i dalje sam bila u uniformi medicinske sestre, kosa mi je bila ispletena u pletenicu, a cipele prljave na način koji je bolje bilo ne razmišljati o mrljama. Prodavnica je bila izuzetno tiha: prazne police, oštar zuj glasnih neona koji je doslovno bode u uši. Uhvatila sam kolica i stavila u njih nekoliko pilećih bataka, pakovanje smrznutog brokolija i jasmin pirinač. Želela sam samo jedno — toplu večeru, meku sofu i petnaest minuta u kojima me niko neće trebati, neće biti briga ni tuđih zahteva, ni umora koji je grebao ispod kože posle duge smene.

Kada sam skoro stigla do kase, prvo sam čula pljusak, a zatim oštar smeh koji je presekao vazduh kao nož. Skrenula sam ka susednoj polici i ugledala ženu u crnom kaputu i štiklama. Pored nje je stajalo prosuto latte i do pola napunjeno kofa za pranje poda. Bila je visoka, sa besprekornim šminkom, zračila samopouzdanjem i navikom da zahteva pokornost, kao da svako oko nje zna svoje mesto.

Pored nje je stajala Rut. Blago nagnuta, u izbledelom plavom uniformi čistačice, sa drhtavom rukom koja je stezala mop. Iz tamnoplave kape virile su sede lokne. Kretala se polako, pažljivo, kao osoba koja je prečesto krivljena za tuđe greške. Odmah sam je prepoznala. Rut je ovde radila mnogo godina, gotovo da je postala deo mog svakodnevnog puta. Često sam je viđala ujutru, kada je išla na autobus ili pomagla da se istovari roba, tiho, gotovo neprimetno.

Pre godinu dana sam primetila da drži lakat kao da je boli. Pritisnula je na njega papirni ubrus — hrapav, braon, isti onaj koji koristi osoblje toaleta.

— Sve je u redu? — upitala sam pažljivo.

Osmmehnu se i klimnula glavom, ali sam prišla bliže i predložila da stavi led čim se vrati kući.

Njene oči su se raširile. Izgledalo je kao da nije navikla da neko primećuje njen bol, trud, umor. Tiho je rekla:

— Bog te blagoslovio.

I vratila se na posao.

Odjednom je žena u crnom oštro rekla:

— Pogledajte gde stavljate tu prljavu kofu! Skoro ste uništili moju torbu!

— Veoma… veoma mi je žao, gospođo — šaptala je Rut, glas joj je drhtao, bio krhak, poput tanke žice na vetru. — Nisam htela…

Ali pre nego što je stigla da završi, žena je nogom udarila kofu svojim oštrim štiklama. Voda se prosula po podu, hladna i prljava. Rut se povukla, pokrivajući usta rukom. Na njenom licu se pojavio izraz stida i osetila sam to celim telom, kao da se to dogodilo meni.

Ne razmišljajući, ostavila sam kolica i prišla im.

— Hej — rekla sam glasnije nego što sam planirala — ovo je potpuno neprihvatljivo.

Žena se polako okrenula, ocenjujući me pogledom, kao da proučava mrlju na mojim cipelama.

— Izvinite? — režala je.

— Dobro ste čuli — odgovorila sam odlučno. — Ponizili ste osobu koja radi.

— Ne razumete s kim pričate? — osmehnula se prezirno.

— Ne — odgovorila sam. — Ali znam sigurno da cenim samo dobre i empatične ljude.

Rut je odmahnula glavom: — Molim vas, nema potrebe…

— Postoji — rekla sam tiho, gledajući ženu pravo u oči. — Jer ona to ne bi smela da trpi. I neko to mora reći naglas.

— Misliš li da treba da joj se izvinjavam? — frknula je žena. — Starački joj je sreća da još radi.

Ušima mi je zujalo, srce je lupalo u vratu, strpljenje je nestalo posle dugog dana i gubitka pacijenta.

— Ne — rekla sam mirno, iako je unutra sve ključalo. — Ima sreću što ima dostojanstvo i poštovanje prema sebi. Što se o vama ne može reći.


Red je uzdahnuo. Muškarac s kolicima se zaledio, majka je držala dete. Žena je pocrvenela, usne su joj se stisnule, pa se naglo okrenula i izašla. Štikle su dugo odjekivale po pločicama.

Stajala sam nepomično. Rut je držala kofu u jednoj ruci, zgužvani papirni ubrus u drugoj. Ali njen pogled je blistao — prvi put sam videla da je osetila olakšanje.

— Ne bih smela… — šaptala je.

— Ali isplatilo se — odgovorila sam tiho. — Ne moraš čistiti za takvim ljudima.

Njena ramena su se spustila, kao da je skinula teret. — Bog te blagoslovio, draga — rekla je.

Zajedno smo počistile vodu. Rut je tiho pevušila melodiju — nežnu, tužnu, kao stara uspavanka.

Onda je uzdahnula:

— Možeš li zamisliti, danas su moji rođendani — rekla je.

— Zaista? — iznenadila sam se.

— Sedamdeset i jedan — klimnula je glavom. — Samo sam htela da preživim ovu smenu bez suza.

To me pogodilo. — Ostani ovde, u redu? — rekla sam i otišla do odeljenja sa pecivom.

Pronašla sam malu tacnu sa sniženim mafiniima — roze glazura, šarena posipa, lagano zamagljena folija. Izabrala sam najviši mafini, kupila malu svećicu i jeftini zeleni upaljač. Izgledalo je glupo, ali bilo je važno.

Rut je stajala pored ulaza, tiho brišući kolica kružnim pokretima. Kada me videla sa mafiniom, bila je šokirana.

— Srećan rođendan, Rut — rekla sam tiho.

— Oh, draga… — šaptala je, pokrivajući usta rukom.

— Znam, nije važno — rekla sam stidljivo — ali svako zaslužuje da mu poželiš nešto na rođendan.

Mrugnula je nekoliko puta, zatim klimnula glavom. Ubacila sam svećicu u mafini i zapalila je.

— Zaželi želju — rekla sam. — Pre nego što neko kaže da kršimo pravila.

Osmehnula se: — Ti si prava razbijačica pravila.

Puhnula je svećicu, a njeno lice se promenilo: postalo je lakše, nosilo je manje tereta i više svetla. Po prvi put sam videla da diše slobodno.

Nismo se pozdravile. Nije bilo potrebe. Izašla sam iz prodavnice, ne sećajući se gde su nestali pileći bataci i pirinač — ostala je samo ta čudna mešavina adrenalina, besa i nežnog, neprenositog osećaja.

Sledećeg dana sve je išlo uobičajeno. Uveče sam ponovo ušla u supermarket. Polovinu puta do odeljenja povrća prolazila sam razmišljajući da li da uzmem crveno ili zeleno, kada je iz zvučnika iznenada odjeknulo:

— Pažnja, kupci! Medicinska sestra Emily, molimo Vas da se odmah pojavite u kancelariji direktora!

Zaledila sam se. Glave su se okrenule oko mene, neko je šapnuo:

— Vau, neko se upetljao u nevolje.