Nisam svojoj paraliziranoj svekrvi rekao da su u stanu postavljene skrivene kamere da bih shvatio kako se ponaša kada niko nije kod kuće

Nisam svojoj paraliziranoj tašti rekla da su u stanu postavljene skrivene kamere da bih saznala kako se ponaša kad nema nikoga kod kuće…

Te večeri sam pogledala snimke i istog dana izbacila muža i taštu iz stana i promijenila brave, jer su oni bili na snimcima… Kasnije je komšinica rekla: „Ah, zato…“

Vrlo dobro se sjećam te večeri kada je muž došao kući ranije nego obično. Bio je tih, napet, kao da je već sve odlučio, a ja sam mogla samo prihvatiti.

Stavio je svoje stvari uz zid, sjeo preda mnom i rekao da njegova majka više ne može živjeti sama. Nakon moždanog udara, prema liječnicima, bila je paralizirana i trebala stalnu njegu. Nije bilo druge opcije — morala je živjeti s nama.

U tom trenutku sve se stegnulo u meni. Odmah sam shvatila: od tog dana moj život neće biti isti.

Tokom godina braka upravo je ta žena bila razlog većine mojih suza. Nikada nije podizala glas, nije pravila scene, nije se svađala. Ponašala se drugačije — tako da je izvana uvijek izgledala kao brižna majka, a ja kao nervozna, nezahvalna snaha koja „stalno nešto umišlja“.

Kad je bila u našem stanu, atmosfera se gotovo odmah mijenjala. Bilo je teško disati, tišina je pritiskala, a ja nisam htjela ostati u toj kući.

Brinula sam o njoj mehanički, zbog muža: hranila sam je kašikom, mijenjala posteljinu, brisala joj usne maramicom. Malo je govorila, samo je gledala. I taj pogled nije bio prazan. Ponekad mi se činilo da sve razumije. Čak više nego što bi trebala.

Nakon nekoliko dana počele su čudnosti. Male stvari, naizgled slučajne, ali previše redovne. Ključeve sam stavila na sto — našla sam ih u torbi. Zaključala ormar — ujutro su vrata bila odškrinuta. Pomaknula stolicu — opet je stajala na starom mjestu.

Moj muž postajao je sve razdražljiviji. Govorio je da si sve umišljam. Ali osjećala sam: u ovom stanu se događa nešto što nije u redu.

Tada mi je pala na pamet misao koju sam dugo odgađala. Morala sam znati što se događa kod kuće kad nisam tamo.

Naručila sam male kamere — gotovo nevidljive. Instalirala sam ih tokom dana, dok je muž bio na poslu, a tašta je sjedila kao i obično u fotelji i gledala u prazno. Nije čak ni okrenula glavu.

Nekoliko večeri zaredom otvarala sam aplikaciju i odmah je zatvarala. Bilo me strah. Strah vidjeti nešto što nikada ne bih mogla zaboraviti.

Ali te večeri konačno sam pritisnula „Reproduciraj“.

Ne sjećam se koliko dugo sam gledala snimke. Znam samo da su mi ruke počele drhtati. Jer na ekranu…

Na ekranu je stajala moja „paralizirana“ tašta… i hodala.

Prolazila je sobom. Otvarala ormar. Pretraživala stvari. Smiješila se.

Još te večeri sam stvari muža i tašte stavila na stubište i promijenila brave.

Kasnije je komšinica rekla potpuno drugačijim tonom:

— Ah, zato su ispitivali mog sina… Radi u državnoj ustanovi. O naknadama, dodacima, pogodnostima. Tada sam mislila da su samo radoznali.

Tek tada se sve posložilo.

Moja tašta se namjerno pretvarala da treba njegu, jer je tako primala veću penziju, dodatne isplate, kompenzacije i odobrene lijekove.

Što je lošije bila na papiru, više novca je dobivala. A ja sam bila praktična, besplatna „njegovateljica“ koja nije znala ništa i ništa nije naslućivala.

Trebali su novac. Bili su sigurni da ću uništiti njihov plan, zato su izveli ovu predstavu.