Eva cipele su stajale na vratima, uredno sklopljene. Njen ranac sa zecom — na vešalici-sve je izgledalo dobro. Ali vazduh … bio je drugačiji. Hladno. Kao vanzemaljac.
– Ivi? vikao je tiho. – Slatka beba, Gde si?
Nije bilo odgovora. Zatim, slab Rik iz njene sobe.
Vasilij je otišao tamo ubrzanim koracima. Vrata su bila malo otvorena. Nežno ju je gurnuo … i zamrznuo se.
Eva je bila uvučena u kuglu na podu, sve je drhtalo, lice joj je bilo mokro od suza. Pored nje-pocepana lutka i dečiji telefon sa slomljenim ekranom — nije znala da je njen otac tamo.
– Mali… šapnuo je, kleknuvši pored nje. – Šta se dogodilo? Ko ti je nešto uradio?
Eva je podigla pogled. Oči su joj poput bunara bez dna punih tuge.
– Ti … Jesi li stvarno ovde? – progovorila je. Tetka Marta je rekla da ste nas napustili. Da ste već sa drugom ženom… i da te nije briga za nas.…
Vasilije je osetio kako mu se krv smrzava.
– Ko ti je to rekao?
Oklevala je. Posle-jedva čujno:
Tetka Marta … žena koja pomaže mami. Rekla je da mama stalno plače zbog tebe. Da je sprečavamo. Jednom si me stisnuo kad mama nije bila kod kuće.…
Srce mu se stisnulo do bola. Mart. Domaćica koju su unajmili pre tri meseca kada mu je supruga, cvetnica, slomila gležanj. Udovica, navodno tiha i pažljiva … navodno.
– Da li te je stisnula? Gde? Pokaži mi, molim te.
Eva je podigla rukav. Na unutrašnjoj strani ruke je ožiljak od tamnog jorgovana-još jedan ispod kolena.
– Zašto mi nisi rekao ranije?
Rekla sam mami… ali nije mi verovala. Rekao je da izmišljam. Da je Marta bila dobra. A onda … mama je ponovo počela da pije. Spavao je čak i popodne. A tetka Marta … zaključala me u ormar ako vrištim…
Vasilije ju je zagrlio. Sa takvom snagom kao da je želela da izvuče bol iz svog tela. Oči su mu gorele, disanje mu je postalo teško. Vinni. Bes. Užas.
Cvetelina je ležala u krevetu. U blizini je prazna boca vina. Oči su joj se zamaglile.
– Šta vičeš, Vasile? Spavao sam.…
– Jesi Li Spavala?! – uleteo je. – Znaš li šta je Marta uradila? Vređala je Evu. Rekla je da sam te napustio. Zaključala ju je u ormar! I ti … spavala sam!
– O čemu pričaš?! Marta … dobra žena. Pomagala mi je kad si bila u inostranstvu. Ja … nisam znao.…
– Nisi znala jer nisi htela da znaš! Gledaj!
Predao joj je telefon. Na ekranu su snimci modrica na Evinoj ruci. Cvetelina je bledila.
– Bože … mislila sam da je pala … nisam … nisam gledao.…
– Niko od nas nije gledao. To je najstrašnije.
Dole je Marta sedela za stolom i čitala časopis.
– Neki problemi, Vasilije?
– Problem je. Veliki. Maltretirali ste moju ćerku. Lagali ste je, zatvorili, povredili!
Marta je ustala. Oči su joj zaškiljile.
– To je laž. Ovo dete izmišlja! Ona…
“Imamo kamere”, lagao je Vasilije, bez trzanja. – I snimaju zvuk.
Lice joj je postalo sivo. Čaša joj je ispala iz ruku. Oštro se okrenula prema vratima-ali dva čuvara su već stajala tamo.
Manje od sat vremena kasnije, policija je odvela Martu. U kući je došla tišina. Vasilije je sedeo pored kreveta svoje ćerke i milovao je po kosi. Eva je zaspala sa osmehom-prvi put posle dužeg vremena.
Kasnije se vratio u Cvetanje. Čekala ga je, zagrlila jastuk.
– Ja … ja sam kriva-šapnula je.
Ne tražim krivce. Ali ako želimo spasiti Evu, moramo se promijeniti. Oboje. Biti pored nje. Slušajmo je.
– Lečiću se. Prestaću da pijem. Vratiću svoju ćerku.
Nedelju dana kasnije, trojica su šetala parkom. Eva ih je čvrsto držala za ruke.
Uvek ćemo biti zajedno, zar ne?
“Uvek, srce”, reče Vasilije, stežući joj mali dlan. Nikada više nećete čuti “siročad”. Samo “naša kuća”. Zauvek.
Primjedbe