Jednog jutra milioner se, vraćajući se ranije kući, slučajno zatekao kada je čuo kako spremačica tečno razgovara telefonom na arapskom – i bio je zaprepašćen.

Isabel Romero pažljivo je brisala tamni drveni sto vlažnom krpom, tiho pevajući pesmu koja je svirala u njenim slušalicama. Mislila je da je sama u kući — kao skoro svakog utorka, kada njen šef obično odlazi na službeni put. Kuća je bila tiha, ispunjena mekim jutarnjim svetlom, i činilo se da je dan počeo kao i obično.

Odjednom je zazvonio fiksni telefon na stolu. Zvono je prekinulo njenu koncentraciju i nateralo srce da joj brže zakuca. Obično bi Isabel ignorisala takve pozive, ali ovog puta nešto ju je nateralo da podigne slušalicu. „Šta sad?“ — pomislila je, grickajući donju usnu.

Posle nekoliko zvona, skinula je lateks rukavice i s blagim oklevanjem podigla slušalicu:

— Rezidencija Tores, dobar dan — rekla je, trudeći se da zvuči profesionalno, iako je u sebi osećala blagu napetost.

S druge strane začuo se muški glas — samouveren i poslovan, na čistom arapskom:

— Želim da razgovaram sa gospodinom Maurisijom Toresom.

Isabelino srce je počelo brže da kuca. Ne razmišljajući, odgovorila je na istom jeziku:

— Gospodin Mauricio je trenutno nedostupan. Mogu li vam kako pomoći?

— Savršeno govorite arapski, rekao je iznenađeni muškarac. Zovem se Naser Al Mansur iz Dubaija. Imam hitan poslovni predlog za gospodina Maurisija.

Isabel se blago napela. Znala je jezik dovoljno dobro da razume i odgovara, ali nikada ranije nije govorila na njemu pred strancima. Sada je morala da vodi ceo poslovni razgovor — da raspravlja o detaljima projekta, dogovara sastanak, pa čak i da se našali o vremenu u Valensiji i Dubaiju. Njen govor zvučao je prirodno, sigurno, gotovo kao maternji.

U tom trenutku Mauricio Tores, vraćajući se ranije kući, prolazio je pored radne sobe. Čuo je glas i ukočio se na pragu. Čovek koji je u Isabel uvek video samo tihu i skromnu spremačicu, sada je bio zapanjen samouverenošću njenog glasa. Pošto je i sam učio arapski na univerzitetu, odmah je shvatio: to nisu bile obične osnove — govorila je tečno, sa profesionalnim akcentom.

— Gospodine Naser, preneću poruku čim se gospodin Mauricio vrati. Želite li da vas pozovem kasnije danas? — upitala je Isabel, ne znajući da vlasnik kuće stoji iza nje.

— Da, molim vas, hitno je. Radi se o projektu vrednom pedeset miliona dolara, — odgovorio je glas sa druge strane.

Isabel je pažljivo zapisala broj i potvrdila:

— Razumem, gospodine Naser. Uveravam vas da će gospodin Mauricio dobiti poruku.

Slušalica je lagano kliknula. Isabel se okrenula i iznenada ugledala Mauricija. Zamalo joj nije ispao papir, naglo je ustala:

— Gospodine Mauricio, ja… nisam znala da ste kod kuće!

Stajao je nepomično, pažljivo proučavajući njeno lice, ruke su mu se lagano stiskale, kao da pokušava da shvati ono što je upravo video.

— Isabel… govoriš arapski? — upitao je, glasom blagim, ali odlučnim.

— Samo sam se javila, jer telefon nije prestajao da zvoni. Nisam mislila da je to nešto važno za moj posao… — rekla je tiho, spuštajući pogled. Njene ruke su se blago tresle, a srce joj je snažno udaralo.

Mauricio se nasmejao, pomalo iznenađen njenom skromnošću:

— Varala si se. Ono što sam upravo čuo nije bilo „samo“. Vodila si poslovni razgovor samouvereno, koristila profesionalne izraze, umešno se našalila i razumela sve detalje projekta. Zašto mi to nikada nisi rekla?

— Mislila sam da se moji zadaci svode samo na čišćenje, priznala je. A osim toga… plašila sam se da me neće shvatiti ozbiljno.

Mauricio je na trenutak zaćutao, a zatim tiho rekao:

— Od danas će tvoj posao biti drugačiji. Želim da mi pomažeš u poslovnim pregovorima. Imaš pravi talenat i želim da svet to vidi.

Isabel je osetila kako se nešto u njoj menja. Mauricio-ve reči otvorile su joj nove horizonte. Shvatila je da njen skriveni dar više neće ostati neprimećen.

Od tog dana, Isabelin život se promenio. Više nije bila obična spremačica. Mauricio ju je upoznao sa poslovnim partnerima, dozvolio joj da prisustvuje pregovorima i omogućio obuke koje su razvijale njene jezičke i poslovne veštine. Počela je da učestvuje u izradi ugovora i samostalno vodi pregovore sa investitorima.

Posle nekoliko meseci Isabel je postala nezamenjiv deo tima. Kolege su je poštovale i cenile, a ona je u sebi osetila ponos i sigurnost koje ranije nije poznavala. Naučila je da veruje u sopstvene sposobnosti i shvatila da se ponekad iza skromnog izgleda kriju prava blaga.

Jednog dana, sedeći u Mauriciovoj kancelariji i gledajući grad kroz prozor, Isabel se nasmešila, setivši se onog poziva. Shvatila je da ne treba plašiti se pokazati svoje sposobnosti — jer ponekad jedan slučajan poziv može zauvek promeniti život.