„Uzmite tog malog stvora i odlazite iz ovoga stana—moj sin mi je dao ovu kuću!“ vrisnula je svekrva, gotovo probijajući tišinu kuhinje svojim rečima. Natalya je stajala pored šporeta, pažljivo mešajući supicu u loncu kada je čula poznati, sitni kašalj iza sebe.
Valentina Jegorovna ušla je u kuhinju svojim prepoznatljivim hodom—sporo, sa vlastitom dostojanstvenom težinom, kao da je general koji obavlja inspekciju svog carstva. „Ponovo si prekuvala krompir,“ prodrla je svekrva, nagnuvši se nad loncem preko Natalyinog ramena. „Tako li kuvaš? Moj Antoša voli krompir ceo, ne raspadnut.“
Natalya je tiho nastavila da meša supu, svestan svake opaske koja je letela ka njoj. Godinu dana života pod istim krovom naučilo ju je da ne reaguje na ovakve komentare. Ili, barem, da pokuša.
„Supica miriše divno,“ ušao je Anton u kuhinju i poljubio svoju suprugu u obraz. „Stvarno miriše ukusno.“
„To je samo zato što si gladan,“ rekla je Valentina Jegorovna, spuštajući se za sto. „Inače, trebala si prvo zapeći meso, pa ga tek onda staviti u supu. Tako je ukus bolje razvijen.“
Anton je samo slegnuo ramenima i napustio kuhinju. Natalya je isključila šporet i počela da postavlja sto. Iz druge sobe dopreo je glas njihovog osmogodišnjeg sina: „Mama, mogu li posle ručka kod Seryozhe? On ima novi građevinski set!“
„Videćemo—prvo uradi domaći zadatak,“ odgovorila je Natalya.
„Domaći u letnjem periodu?“ Valentina Jegorovna podigla je ruke. „Dete treba da se odmara! Vi ga samo mučite lekcijama. Mi smo tako odrasli i ispalo je dobro.“
Dima se pojavio u kuhinjskom ulazu, slušajući raspravu odraslih.
„Dimochka, dođi ovamo,“ svekrva je mahnula detetu. „Baka će ti dati bombonu. Ne slušaj mamu—nema potrebe za domaćim zadacima leti.“
„Valentina Jegorovna, Dima i ja smo se dogovorili—samo jedan sat dnevno čita i vežba da ne zaboravi gradivo pre škole,“ Natalya je objasnila smireno.
„Tačno, vi ste se dogovorili! A ko je pitao mene? Zar ja ne živim u ovoj kući?“
Natalya je zgrabila jezik. Njena svekrva stalno je koristila isti argument od kada se pre godinu dana doselila. Pre toga, dve godine nakon venčanja, živeli su mirno—Valentina Jegorovna je dolazila iz susednog naselja jednom nedeljno, ponekad ređe.
A onda je došla ono što je Anton nazvao “logičnom odlukom”—njegova majka je prodala svoju kuću i preselila se kod njih zauvek.
„Zašto bih sedela sama u velikoj kući?“ objašnjavala je Valentina Jegorovna tada. „Ovde je unuk blizu i mogu vam pomoći. Nisam stranac.“
Anton se odmah složio. Nije ni konsultovao Natalyu—jednostavno je predstavio kao činjenicu: njegova majka se seli; potrebna je prazna soba. Natalya je tada ćutala. Kuća je bila prostrana; bilo je mesta za sve. Nada je bila da će svekrva zaista pomagati—čuvati Dimu, doprinositi oko kuće. Realnost je bila drugačija.
Valentina Jegorovna nije se žurila da pomogne, ali je smatrala svojom dužnošću da komentariše svaki Natalyin korak. Način na koji je Natalya kuvana—pogrešno. Način čišćenja—nedovoljno čist. Način vaspitanja sina—previše strog.
„Anton, reci svojoj ženi da ne gladuje dete!“ vrisnula je svekrva iz dnevne sobe. „Prvo ručak, pa onda te gluposti s lekcijama!“
„Mama, molim te, nemoj da se mešaš,“ došao je iz dnevne sobe umorni glas Antona. „Natalya se nosi s tim.“
Njena svekrva je prsnula i stavila celo šaku karamela pred Dimu. „Jedite, sine. Baka će se brinuti o tebi, dok je mama zauzeta svojim glupostima.“
Natalya je postavila tanjire sa blagim udarcem, da se čuje. Dima je pogledao majku u strahu, pa svekrvu.
„Posle ručka ću jesti bombonu,“ rekao je tiho.
„Tako je, sunce moje,“ Natalya mu je pomazila glavu. „Idi da opereš ruke.“
Kada je Dima otišao, Valentina Jegorovna je namrštila usne. „Okrećeš dete protiv mene?“
„Ne okrećem nikoga protiv nikoga. Postoje pravila koja smo Anton i ja postavili.“
„Anton?“ svekrva se nasmejala. „Moj sin nije postavljao pravila. To je tvoja izmišljotina. Znam ja taj tip—pretvorićeš dete u neurotičnog s tvojim pravilima.“
Natalya je duboko udahnula. Rasprava je bila besmislena. Godinu dana je naučila: svaki pokušaj da održi stav završavao je svekrvinim podsećanjem da je kuća u njenom imenu.
Priča sa kućom bila je posebno bolan deo. Kada se Natalya uselila kod Antona nakon venčanja, nije obraćala pažnju kada je rekao da je kuća registrovana na njegovu majku.
„Bezbednije je,“ objašnjavao je tada Anton. „Nikada ne znaš—niko ne može uzeti ništa od mame. Samo formalnost; ja sam uložio novac.“
Natalya mu je verovala. Nije imala ništa svoje—posle prvog razvoda ostavila je jednosoban stan bivšem mužu samo da završi proces. Ona i Dima su iznajmljivali mesto dok nije upoznala Antona.
Prve dve godine bile su poput bajke. Anton je lepo postupao s Dimom, a dečak se brzo vezao za svog očuha. Kuća je bila prijatna, sa velikim dvorištem. Natalya je posadila povrtnjak i cveće. Konačno je život delovao sređeno.
I onda je stigla Valentina Jegorovna sa koferima. „Imam pravo da živim u svojoj kući!“ objavila je kada je ugledala Natalyin šokiran izraz lica. „Ili si protiv toga da mužova majka živi sa sinom?“
Anton je zagrlio Natalyu i šapnuo: „Samo izdrži malo—smiriće se.“
Ali nije. Svakog meseca ponašala se sve više kao gospodarica kuće. Preuređivala je dnevnu sobu po svom ukusu, bacala zastore koje je Natalya izabrala i okačila svoje—ogromne sa ružama. Uzela je najbolju fotelju i satima gledala sapunice na televiziji.
„Anton, možda razgovaraj s majkom?“ pitala je Natalya. „Televizor je ceo dan upaljen—Dima ne može da radi domaći.“
„Ah, pusti je da gleda. Šta drugo da radi?“ Anton je mahao rukom. „Ne dramatizuj. Mama se ponaša normalno—samo si preosetljiva.“
Natalya nije imala šta da kaže. Anton je obožavao majku i automatski stao na njenu stranu u svakom sukobu. Čak i kada je Valentina Jegorovna prešla granicu, poput prošlog meseca kada je vikala zbog novog Diminog para patika:
„Rastrošna! Bacate pare! Moj Antoša je nosio jedan par tri godine!“
„To su moje pare. Zaradila sam ih,“ Natalya je pokušala da objasni.
„Tvoje pare? U mojoj kući nema ‘tvoje’ i ‘moje’—sve je zajedničko! I ne postavljaj svoja pravila!“ Anton je samo otišao u garažu. Vratio se dva sata kasnije, praveći se da se ništa nije dogodilo.
Tokom ručka Valentina Jegorovna je nastavila da kuka: „U naše vreme žene su poštovale muževe. A sada? Misle da sve znaju; ne slušaju nikoga.“
„Mama, dosta,“ promrmljao je Anton, ne dižući pogled s tanjira.
„Dosta čega? Govorim istinu! Tvoja žena me ne tretira kao ljudsko biće. Kuvana je bilo šta, muči dete lekcijama, i troši novac na šta zna Bog.“
„Valentina Jegorovna, radim kao medicinska sestra u dve smene, sam izdržavam dete, i sve radim kod kuće. Šta tačno ne valja?“ Natalya nije mogla da izdrži.
Svekrva je polako spustila kašiku i pogledala Natalyu teškim pogledom. „Ne sviđa mi se što si zaboravila čija je kuća. Ako hoću, izbacit ću te odavde zajedno sa tvojim malim stvorom. Ovo je moja kuća—moj sin mi je dao!“
„Mama!“ Anton je konačno podigao glas.
„Šta? Istinu! Kuća je u mom imenu; ja sam ovde gospodarica. A ona treba da zna svoje mesto.“
Dima je stajao prestrašen, prvo gledajući majku, pa baku. Donja usna mu je počela da drhti.
„Dimochka, idi u sobu i uradi nekoliko zadataka,“ Natalya je tiho rekla.
Kada je sin otišao, Natalya je ustala sa stola. Nešto se stegnulo u grudima, ali je ispravila leđa i pogledala svekrvu u oči. Nije htela da ova žena vidi njenu slabost.
„Dobro, Valentina Jegorovna. Odlazimo.“
„Tako je!“ svekrva je slavila. „Nema parazita ovde! Nađite drugu budalu koja će trpeti vašega malog!“
„Mama, stani!“ Anton je pokušao da se umeša, ali svekrva se samo dodatno uzbudila.
„Ćuti! Zar ne vidiš kako te ona omotava oko prsta? Zakačila se za tebe i svog brata, okupirala moju kuću!“
„Nisam brat!“ čuo se tupi glas iz hodnika.
Svi su se okrenuli. Dima je stajao u vratima, stisnutih pesnica. Lice mu je crvenelo, oči punih suza.
„Ti si zla! Zla baka! Mrzim te!“
Valentina Jegorovna je praktično zapanjena. „Šta?! Kako se usuđuješ, mali stvore, u mojoj kući!“
Pomerila se prema dečaku, ali Natalya je stala ispred. „Ne diraš mog sina.“
„Tvoj sin? A ko si ti uopšte? Niko! Lutalica! Skitnica! Dokle si putovala iz jednog iznajmljenog rupa do drugog sa svojim neženjenim detetom dok moj idiot sin te ne uzme!“
Anton je sedeo za stolom, gledajući u svoj tanjir. Natalya je pogledala muža, tražeći makar reč u svoju odbranu. Ali Anton je ćutao.
„Dimochka, idi u sobu. Spakuj svoje omiljene igračke,“ Natalya je rekla smireno. „Mama, idemo?“ dečak je zaplakao.
„Da, dragi. Idemo kod bake Gale i dede Kolje.“
Dima je klimnuo i otrčao u svoju sobu. Valentina Jegorovna je frkćući posmatrala, zadovoljna.
Natalya je prošla pored nje u spavaću sobu, bez reči. Uzela je dva kofera sa gornje police—svoje i Dimin—i metodološki počela da pakuje.
Svekrva je stajala na vratima poput sokola. „Ovu haljinu si kupila ovde! Ostavi je!“
„Donela sam je pre tri godine,“ Natalya je smireno nastavila da pakuje.
Valentina Jegorovna je urlala, ali Natalya je izašla u dvorište, pozvala susede da budu svedoci, i spakovala samo lične stvari.
Taxi je stigao. Dima se pritisnuo uz majku, izbegavajući pogled bake.
„Mom, tata dolazi s nama?“
„Ne, dragi.“
Anton se pojavio, izgubljen. „Natalya, ozbiljna si? Kuda ideš?“
„Kod mojih roditelja.“
„Ali… možemo razgovarati, rešiti ovo…“
„Šta da rešavamo, Anton? Tvoja majka me izbacuje. Ti ćutiš. O čemu da pričamo?“
Taxi je odvezao Natalyu i Dimu ka roditeljima. Dva sata kasnije, otvorila im je vrata Galina Andrejevna. Shvatila je sve.
Dima je otrčao kod deke. Natalya se bacila u majčinu naručje i konačno pustila suze.
Kasnije, nakon što je Dima zaspao, Natalya je ispričala sve. Otac je slušao u tišini, stegnutih pesnica.
„Uradila si pravo što si otišla,“ rekao je. „Nije trebalo da trpiš.“
Natalya je zapamtila te reči. Imala je posao, sina i roditelje. To je bilo sve što je važno.
Šest meseci kasnije, susedka Nina Vasilievna pozvala je s novostima: Anton je i dalje živeo sa majkom. Valentina Jegorovna sada je komandovala njime, a on je bio iznuren. Problemi na poslu su počeli, a Natalya i Dima su konačno živeli u miru—bez vikanja i uvreda. I to je bilo neprocenjivo.
Primjedbe