U malom selu, skrivenom među planinama, živela je devojka po imenu Lena. Bila je lepa, blaga i dobra, ali rođena slepa. Njeni roditelji su verovali da će joj invaliditet doneti samo sramotu.„Ko će te takvu hteti?“ govorila joj je majka.„Bog zna,“ odgovarala je tiho.
Kad je napunila dvadeset, njen otac je odlučio da je uda — ne iz ljubavi, već iz stida.Našao je siromašnog prosjaka iz susednog sela, čoveka po imenu Vasilije, i dao mu je ruku svoje ćerke uz reči:„Ako je uzmeš, dajem ti i par zlatnika. Samo da je više ne gledam.“
Lena nije rekla ništa. Samo je spustila glavu i pošla s čovekom koji joj je pružio ruku – grubom, ali toplom.Svi su govorili da će umreti u bedi.Ali ono što je usledilo, nateralo je sve da zaćute zauvek.
Lena je te noći napustila kuću u kojoj je odrasla, ne iz ljubavi, već zato što nije imala izbora.Vasilije je hodao ispred nje, korak po korak, dok su vetrovi hučali planinskim putem.Kad su stigli do njegove kolibe, nije rekla ni reč. Samo je stajala, držeći štap, pokušavajući da zamisli prostor oko sebe.
„Znam da nisi htela ovo,“ rekao je on tiho. „Ni ja nisam. Ali obećavam — nikada te neću dirati, niti ti nauditi. U ovoj kući možeš da živiš slobodno.“ Lena se okrenula prema njegovom glasu. „Zašto?“ „Zato što znam kako je kad te svet odbaci,“ odgovorio je.
I tako su živeli. On je svakog dana odlazio u selo da traži hleb, a svaku paru donosio njoj.Ona je, iako slepa, čistila kuću, krpila odeću i svako veče sedela pored njega, slušajući njegov glas dok joj je čitao psalme iz stare knjige koju je naučio napamet.
Prošle su godine. Ljudi su govorili da žive u bedi, ali Lena nikada nije bila gladna ni hladna. Vasilije je od svega što je imao pravio male radosti — komad sira, miris pečenog hleba, pesmu u zoru.
Jednog dana, dok je zalazilo sunce, došao je putnik u njihovu kolibu. Bio je to doktor iz grada koji je prolazio kroz planine. Kad je video Lenu, rekao je:
„Vaše oči… možda bih mogao da vam pomognem.“Vasilije se uplašio. „Doktore, nemamo novca.“„Ne treba mi novac,“ rekao je doktor. „Samo želim da pokušam.“
Operacija je urađena besplatno, u maloj bolnici na obodu grada. Dani su prolazili, a Vasilije je sedeo pored njenog kreveta, držeći je za ruku.
Kad su joj skinuli zavoje, svetlost je prodrla u njen život po prvi put.Otvorila je oči. Pogledala ga.„Vasilije?“Nasmejao se, ali su mu suze tekle niz lice.„Tu sam.“
Prvi put je videla lice čoveka koji je bio njen svet u mraku.Nije bio prosjak. Bio je umoran, stariji, s grubim rukama, ali oči… oči su mu bile najlepše što je ikad videla.„Ti nisi ono što su rekli,“ šapnula je.„Nisam ni hteo da budem,“ odgovorio je. „Samo sam želeo da te čuvam.“
Narednih godina, njih dvoje su otvorili malu radionicu u kojoj su pravili korpe od pruća. Ljudi iz sela dolazili su da kupuju, ali nisu odmah prepoznali Lenu.
Njena kosa je bila sjajna, držanje ponosno, oči bistre.Jednog dana, pred kapijom njihove kuće, pojavila se kočija. Iz nje je izašao starac – njen otac.Stajao je nemo, gledajući u nju.
„Lena?“ prošaptao je.
„Da, oče,“ rekla je tiho.
„Ali… vidiš?“
„Vidim,“ odgovorila je. „Vidim i ono što nisam mogla ranije.“
Starac je spustio pogled. „Došao sam da te molim za oproštaj.“ Ona je prišla, uzela ga za ruku.„Oproštaj se ne traži rečima,“ rekla je. „Traži se delima. Ali ja sam ti već oprostila – onog dana kad sam pošla s njim. Jer tada sam prvi put naučila šta znači biti viđen.“
Okrenula se ka Vasiliju.„Ovo je čovek kog si prezreo. A on me je naučio da ne mrzim, da verujem, da živim.“ Otac je zaplakao.„Mislio sam da te spašavam od sramote,“ rekao je. „Ne, oče,“ rekla je. „Spašavanje bez ljubavi je isto što i zatvor. A ti si me poslao tamo gde sam prvi put bila slobodna.“
Nekoliko godina kasnije, Lena i Vasilije su izgradili novu kuću. U njoj su živela deca siročad iz okolnih sela.Kad bi ih neko pitao zašto to rade, Lena bi se samo nasmejala i rekla:„Jer neko je nekad spasao mene kad sam bila slepa — i ne mislim samo na oči.“
Njihova kuća postala je poznata kao Dom svetlosti.Ljudi su dolazili iz daleka da ih vide, da čuju njihovu priču.A kada su umrli, sahranjeni su zajedno, ispod stabla koje su zajedno zasadili.
Na kamenu je pisalo: “On joj je pokazao svetlost, a ona njemu — smisao.”I sve što je počelo s prezirom, završilo se ljubavlju koja je rasvetlila više srca nego što su oboje mogli da zamisle.
Primjedbe