Siromašan i usamljeni otac ušao je u luksuznu prodavnicu sa ćerkom — osoblje se smejalo njemu, ali nakon nekoliko minuta vlasnik prodavnice ga je prepoznao i otkrio istinu koju niko nije očekivao.

Hladan vetar probijao se kroz istrošenu jaknu muškarca dok je, držeći za ruku svoju malu ćerku, pažljivo otvarao staklena vrata skupocenog butika. Njegov kaput bio je star, na rukavu je bila zakrpa, a cipele su odavno izgubile oblik. Lagano se nagnuo prema devojčici i rekao toplim, ali umornim glasom:

— Samo ćemo malo pogledati, u redu? Uostalom, danas su tvoj rođendan.

Devojčica je klimnula glavom, a njene oči su svetlucale poverenjem i iščekivanjem. Imala je samo sedam godina i tog dana nije sanjala o poklonima, već o čudu — makar najmanjem.

Unutra je u prodavnici bio miris skupih parfema, a svetlo sa kristalnih lustera odbijalo se od mermernog poda. Sve oko njih izgledalo je kao neki drugi svet — sjajan, hladan, nedostižan. Kupci u elegantnim kaputima i sa markiranim torbama lenjo su pregledali izloge, ne obraćajući pažnju na to kako je ušao par — muškarac i devojčica, skromno obučeni, ali dostojanstveno.

Međutim, bilo je dovoljno nekoliko koraka da se atmosfera promeni. Iza pulta dve prodavačice su razmenile poglede. U njihovim očima nije bilo saosećanja — samo podsmeh.

— Izvinite — rekla je glasno jedna od njih — mislim da ste se zabunili prodavnicom.

Druga se podsmehnula. Nekoliko kupaca podiglo je glave, radoznalo posmatrajući nepozvane goste. U prodavnici je nastala neprijatna tišina u kojoj se jasno osećala prezir.

Muškarac se skoro skuplio, ali nije otišao. Čvršće je stegao ruku ćerke, trudeći se da ne pokaže da je čuo.
— Bićemo samo na trenutak — rekao je mirno.

Devojčica ga je pogledala odozdo i prošaptala:
— Tata, zašto se oni smeju?

Kleknuo je pored nje, popravio joj kosu i tiho odgovorio, pazeći da mu glas ne zadrhti:
— Zato što neki ljudi ne mogu da vide ono što je zaista važno. Ne brini, draga. Ništa loše nismo učinili.

Ali jedna od prodavačica opet je progovorila, ovog puta još glasnije, da svi čuju:
— Ako ne nameravate ništa da kupite, molim vas da napustite lokal. Naši kupci se osećaju neprijatno.

Muškarac je klimnuo glavom, pritiskajući u sebi bol i poniženje. Devojčica je spustila pogled i rekla:
— Tata, hajde da idemo kući. Ne želim da ti bude tužno.

On ju je pomazio po ramenu.
— Sve je u redu, mala. Samo sam želeo da osetiš da je danas tvoj dan.

Njegove reči su zvučale iskreno, ali prodavačica je prsnula i okrenula se. Tada se iz dubine prodavnice začuo odlučan glas:
— Šta se ovde dešava?

Svi su se okrenuli. Preko sale brzim korakom je hodao visok muškarac u savršeno krojenom odelu — vlasnik prodavnice.

— Gospodine direktor — počela je da objašnjava prodavačica — ovaj čovek ometa kupce.

Vlasnik je pogledao muškarca i iznenada stao. Njegov pogled je postao pažljiv, kao da pokušava da se nečega seti. Nekoliko sekundi je ćutao, a onda tiho rekao:
— Nemoguće… To ste vi?

Prodavačice su se iznenadjeno pogledale. Vlasnik je prišao bliže, zagledan u lice muškarca, a u njegovim očima pojavilo se uzbuđenje.

— Sećam se vas — rekao je posle trenutka. — Pre mnogo godina… jedne kišne noći… zaustavili ste se na putu i pomogli mi. Tada nisam imao kuću, novac ni nadu. Dali ste mi hranu i rekli: „Ne predaj se, dobro se uvek vraća.“

Muškarac je trepnuo iznenađeno. Nije se odmah setio, ali posle trenutka se nasmejao.
— Samo sam učinio ono što čovek treba da učini.

— Ne — odmahnuo je glavom vlasnik. — Tada ste mi spasili život. A sada mi dozvolite da vam uzvratim.

Okrenuo se prodavačicama:
— Upravo ste uvredile čoveka kojem dugujem sve što imam. Taj čovek vredi više od svih dijamanata u ovoj prodavnici.

Nastala je tišina. Prodavačice su pobledile, lica im ispunjena stidom i nelagodom.

Muškarac je uzdahnuo i tiho rekao:
— Nisam želeo nevolje. Samo sam hteo da kupim svojoj ćerki nešto malo za rođendan.

Devojčica, ne shvatajući u potpunosti, povukla je oca za ruku i šaptala:
— Ništa ne želim, tata. Samo želim da budeš srećan.

Vlasnik se toplo nasmejao i sagnuo da pogleda devojčicu u oči.
— Znaš, tvoj tata je veoma dobar čovek. Danas su tvoje rođendanske svečanosti. Izaberi sebi bilo koji poklon. Od mene.

— Zaista bilo koji? — upitala je stidljivo.

— Zaista — potvrdio je.

Devojčica je dugo posmatrala izloge. Oni su blistali skupocenim draguljima, ali ona je prišla skromnoj polici i izabrala jednostavnu srebrnu ogrlicu u obliku srca.
— Ovu — tiho je rekla. — Prelepa je.

Vlasnik se nasmejao.
— Imaš odličan ukus.

Muškarac je pogledao svoju ćerku i šapnuo:
— Hvala što se sećate. Hvala što niste zaboravili.

Izveli su iz prodavnice zajedno. Napolju je još uvek duvao vetar, ali više nije bio hladan. Devojčica je držala ogrlicu u ruci, a otac je koračao pored nje, osećajući lakoću koju nije osetio godinama.

Kod vrata, vlasnik ih je posmatrao. Njegov glas je bio tih, gotovo šapat:
— Jednom si mi pomogao kad nisam imao ništa. Danas sam mogao vratiti dobro. Nikada ne zaboravi — ti i tvoja ćerka zaslužujete sreću.

Muškarac je klimnuo glavom, ne pronalazeći reči. Devojčica se okrenula i rekla:
— Hvala vam, gospodine.

U tom trenutku, čak su i oni koji su se ranije smejali, shvatili jednostavnu istinu: dobro koje jednom bude dato ne nestaje. Vraća se onda kada je najpotrebnije — tiho, bez pompe, ali sa snagom sposobnom da promeni nečiji život.