Siromašna stara dama nije puštala nikoga u svoj dom 26 godina. Nisam znala zašto… sve dok sama nisam ušla.

Imam 38 godina, udata sam, imamo dvoje dece i živimo u mirnom gradu na Srednjem zapadu, gde svako maše sa verande, a vesti o tebi se šire brže nego što ih ti sam saznaš. Čini se da posle deset godina već poznaješ sve na svojoj ulici. Ali istina je da nikada zaista nećeš upoznati svoje komšije. Nikada u potpunosti.

Pre oko godinu dana preselili smo se u ulicu Maple, kada je moj muž, Nathan, dobio posao u lokalnoj auto-radionici. Ima 41 godinu, sve zna i sve može popraviti, a misli da se previše brinem o tuđim problemima. Vodimo normalan, miran život: utorkom roditeljski sastanci, subotom fudbalske utakmice, a nedeljom posle ručka baštenske žurke na koje može doći svako.

Svi komšije su od prvog dana bili prijateljski nastrojeni. Gospođa Peterson nam je donela kolače, porodica Johnson nas je pozvala na proslavu 4. jula, a porodica Martinez je dozvoljavala našoj deci da se igraju dok zalivaju baštu u vrelim letnjim danima.

Svi su bili ljubazni, osim žene u viktorijanskoj kući na kraju ulice. Gospođa Halloway. Niko nije znao njeno ime, niko nije bio pozvan kod nje. Nekoliko puta dnevno izlazila je do poštanskog sandučeta u starim roze papučama i izbledelom ogrtaču, kosa joj uvek u neurednom punđu, kao da se nedeljama nije češljala. Nikoga nikada nije primećivala. Nije mahnula rukom, nije se osmehivala.

„Pre mnogo godina izgubila je muža“, rekla je jednom gospođa Peterson, posmatrajući decu koja voze bicikle. „Tragična priča. Neki nikada ne prevaziđu takvo gubitak.“

Ali gospođa Johnson imala je drugačiju verziju: „Čula sam da je jedino dete umrlo mladо“, govorila je. „U saobraćajnoj nesreći ili tako nešto. Zato nikome ne priča.“

Priče su se menjale u zavisnosti od toga ko ih priča, ali jedno je bilo nepromenjivo: gospođa Halloway nije imala poseta. Nikada. Niti porodice, niti prijatelja. Čak ni za praznike niko nije dolazio. Poštar bi ostavljao pakete na verandi i mogli bi tamo stajati nekoliko dana pre nego što ih uzme.

Ali ponekad, kasno noću, kada sam šetala našeg zlatnog retrivera po kraju, kroz zidove kuće dopirala je tiha muzika. Tužne, uznemirujuće klavirske melodije koje stežu srce. I uvek, svaki put, na prozorskoj dasci sedeo je senka mačke, posmatrajući svet.

Pre dva meseca, jednog utorka, odmah posle ponoći, na zidu moje spavaće sobe zasvetlela su crvena i plava svetla, poput stroboskopa. Iskočila sam iz kreveta, srce mi je već tuklo, iako sam bila još polusvesna. Pogledala sam kroz prozor i videla hitnu pomoć ispred kuće gospođe Halloway.

Bosa i u pidžami istrčala sam napolje, ne razmišljajući o svom izgledu. Vrata kuće bila su širom otvorena. Spasioci su se kretali brzo tamo-amo, a preko radija su padali termini koje nisam razumela.

Kada su gospođu Halloway nosili na nosilima, izgledala je maleno i krhko pod belim čaršavom. Lice kao papir, na nosu i ustima kiseonička maska. Ali kada me je pogledala, naši pogledi su se sreli. Podigla je drhtavu ruku i sa zadivljujućom snagom stisnula moj zglob. Skinula je masku da govori:

— Molim vas… moju mačku… nemojte je ostaviti gladnu.

Brzo sam klimnula glavom: — U redu, pobrinuću se o njoj. Obećavam.

Spasioci su pažljivo pustili moju ruku i odvezli se. Nekoliko minuta kasnije otišli su, ostavljajući samo odsjaje trepćućih svetala i udaljeni zavijanje sirene.

I tamo sam stajala, bosa na trotoaru, gledajući vrata gospođe Halloway. Vrata, zatvorena više od dvadeset godina, sada su bila otvorena, kao pozivnica.

Nikada neću zaboraviti kako sam prešla prag. U kući je mirisalo na prašinu i vlažno drvo. Mačka – mršava, crveno-belo prugasta – bacila se na mene, glasno mjaučući, očigledno gladna.

Pošla sam za njom u kuhinju, bosa po linoleumu. Soba je bila mala i zatrpana, svuda su ležala neotvorena pisma, ali unutrašnjost je bila funkcionalna. Pronašla sam hranu za mačku u ostavi i nasula u činiju, natočila vodu.

U tom trenutku trebala sam da odem. Nahraniti mačku, zatvoriti vrata i vratiti se u krevet. Ali radoznalost me je gurala dalje u kuću.

U dnevnoj sobi sve je bilo prekriveno belim čaršavima, kao da sam ušla u ukletu kuću. Povukla sam jedan – ispod njega je stajao veličanstven, stari klavir, dirke požutele od vremena. Po celoj površini razbacane su bile note, rukopisi, tekstovi pesama napisani svetloplavim mastilom.

Tada sam primetila crno-belu fotografiju iznad kamina. Na njoj mlada žena u večernjoj haljini, pred mikrofonom, oči zatvorene, kao da je uronila u muziku. Zaledila sam se – znala sam to lice.

Od detinjstva sam obožavala džez. Otac me je odgajao uz stare, izgrebane vinile, svake nedelje smo slušali Ellu Fitzgerald ili Billu Holiday za doručkom.

A ta žena na fotografiji? Bila je pevačica iz 60-ih, poznata po melanhoničnim melodijama, a zatim je nestala. Otac je uvek govorio o njoj: „Velika misterija muzičke istorije.“

Imala je jedan album, oko pola godine turneje i to je bilo sve. „Niko nije znao šta se s njom desilo“, govorio je otac. „Jednog dana njene pesme su se čule širom Amerike, a sledećeg – kao da nikada nije postojala.“

A sada je bila ovde, na mojoj ulici, kod moje komšinice. Mačka, muzika, usamljenost.

Sledećeg dana donela sam cveće u bolnicu. Gospođa Halloway ležala je u sobi 314, krhka, ali prisebna, sa kiseoničkom cevkom.

— Gospođo Halloway — šapnula sam, sedeći pored nje — znam ko ste.

Njene oči su se suzile, glas postao oštar. — Ne, ne znate.

Nagnula sam se bliže, još tiše: — Moj otac je imao vaš album. Prepoznala sam fotografiju iznad kamina.

Zaledila se. Samo ritmičko kucanje monitora srca i tiho šuštanje kiseonika. Na kraju, kao posle večnosti, šapnula je: — Zatvori vrata.

Kada smo ostale same, rekla je: — Zavetovala sam se da ovu tajnu povedem u grob.

Kroz suze ispričala je celu priču. Bila je ta pevačica. Imala je album, turneju, san koji je nosila od detinjstva.

Ali muž Richard, ujedno menadžer, strogo i okrutno je kontrolisao. Uzimao je sav novac, govorio šta da peva, kako da se obuče, šta da kaže u intervjuima.

Kada je pokušala da se brani, niko nije slušao. Kada je želela da ode, pretili su njenoj ćerki. — „Diskografija me je proglasila neverodostojnom“ — šaputala je. — „Rekli su da sam alkoholičarka i mentalno bolesna. Ništa od toga nije bilo tačno. Kome će verovati – njemu ili uplašenoj devojčici iz malog grada u Ohaju?“

Prikupila je hrabrost i otišla sa ćerkom. Richard je rekao da nikada više neće videti dete. On je imao novac i uticaj, ona – ništa.

Tako je nestala. Zvezda je postala gospođa Halloway, živela je u senci, na našoj tihoj ulici.

— Onda je ćerka poginula u saobraćajnoj nesreći — nastavila je. — Richard je ubrzo potom umro. Ostala je samo muzika koju niko nije čuo i prokleta mačka.

Od tada sam je posećivala svaki dan. Donosila supu, pomagla pri vežbama, hranila mačku Melodiju. U početku se opirala, bila stidljiva i tvrdoglava.

Ali postepeno, poput prolećnog leda, počela je da se otvara. Deca su je zvala „baka“. Ponekad bi svirala za njih na klaviru, ruke su joj drhtale, ali zvuk je bio magičan.

Jednog dana anonimno sam o njoj napisala na starom muzičkom forumu. Odgovori su stigli za nekoliko sati: „Nestali glas 60-ih“, „Album sada vredi hiljade dolara“, „Oduvek sam tražio njen trag“. Ljudi nikada nisu zaboravili. Decenijama.

Ali nisam joj rekla za forum. Prekrhka je bila, plašila sam se da je ne pronađu. Ali negde u dubini srca znala sam — svet mora da čuje njenu priču.

U kišni četvrtak, gospođa Halloway me je zamolila da sednem pored nje u bolnici. Glas je bio jedva čujan.

— Dori, slagala sam ti o nečemu važnom.

Srce mi se zaledilo u grudima.

— O čemu?

Suze su joj tekle niz lice:
— Moja ćerka nije poginula u nesreći. Otišla je. Krivila me jer sam ćutala… jer sam joj dopustila da nas kontroliše. Promenila je ime, započela novi život. Više je nisam videla.

Nisam mogla da dišem.

— Znaš li gde je sada?

Ruke gospođe Halloway drhtale su dok je iz fioke izvukla složen papir:

— Ovo je poslednja adresa koju sam pronašla. Pre pet godina. Bila sam prestroga da odem tamo.

Drhtavim rukama sam razvila list. Adresa je bila u našem gradu, dvadeset minuta od kuće. Tri nedelje sam se kolebala: da li je ovo moj zadatak? Da li ćerka uopšte želi da je pronađu posle toliko godina? Šta ako otvorim stare rane?

Ali nešto u toj krhkoj ženi, u očima pune tuge, guralo me napred.

Na kraju, sunčano subotnje jutro, otišla sam na taj adres. Skromna kuća u predgrađu, uredno dvorište, deciji bicikli na prilazu. Srce mi je snažno tuklo dok sam pritisla zvono.

Posle nekoliko sekundi, vrata je otvorila žena, oko pedeset godina, oštre zelene oči, crte lica poput gospođe Halloway. Porodična sličnost je bila očigledna.

— Mogu li nekako da pomognem? — upitala je oprezno.

— E-e, zdravo. Ja sam Dori — mucala sam. — Mislim da poznajem tvoju mamu.

Njeno lice pobledelo je. Zatvorila je vrata bez reči, tako da se okvir tresao.

Dok sam odlazila ka automobilu, čula sam iznutra mlad glas:
— Mama? Ko je bio na vratima?

Unuka gospođe Halloway, za koju ona ništa nije znala, čula me je.

Vratila sam se u bolnicu i ispričala sve. Pre nego što sam završila, gospođa Halloway je već plakala:
— Imam ćerku — šapnula je. — Ja sam baka, a nikada nisam znala za to.

— Želite li pokušati da se sretnete s njima? — upitala sam oprezno.

Gospođa Halloway je klimnula glavom, suze su i dalje tekle.
— Umirem. Juče su mi doktori rekli. Možda su mi ostale samo nedelje. Prošlost se ne može popraviti, ali možda… barem mogu reći da mi je žao.

Naredne nedelje dovela sam gospođu Halloway u kolicima kod ćerke. Drhtala je, plašila sam se da će pasti pre nego što stignemo do vrata.

— Kako si se usudila da je dovedeš ovde? — hladno je rekla Susan.

Ali tada je izašla ćerka — tinejdžerka, oči poput gospođe Halloway, jak brada Susan.

— Mama, ko je ovo? — upitala je.

I u tom trenutku, tri generacije žena susrele su se oči u oči, posle 26 godina tišine i bola.

Susan je bila malo ljuta, ali onda je videla dobroću svoje ćerke i lice joj se omekšalo.

— Čekala sam da me spasiš — rekla je Susan kroz suze. — Godinama sam čekala da budeš dovoljno hrabra da odeš od njega.

— Bilo je strašno — šapnula je gospođa Halloway. — Mislila sam da smo zauvek izgubljene. Mislila sam da, ako ostanem, mogu da te zaštitim.

— Nije tako — jednostavno je rekla Susan. — Ali razumem zašto si tako mislila.

Kada smo odlazili, gospođa Halloway je šapnula u automobilu:
— Sada mogu da umrem u miru. Znaju da ih nikada nisam prestala voleti. Znaju da sam pokušala.

Dve nedelje kasnije, gospođa Halloway je mirno preminula u snu, a mačka Melody se sklupčala pored nje na bolničkom krevetu.

Na sahrani, Susan i Emma sedele su u prvim redovima. Moj muž je svirao na klaviru kompoziciju gospođe Halloway, a moja deca su plakala kao da su izgubila pravu baku. Emma je tiho pevala, njen glas bio je izuzetno lep, poput bake.