Moj muž je radio u inostranstvu i slao sav novac svojoj majci za našu buduću kuću — ali istina je izašla na videlo kada se vratio kući.

Moj muž je radio u inostranstvu — u Japanu.

Četiri godine sve što je moj muž zarađivao, slao je kući — svojoj majci. Potpuno joj je verovao.
Svekrva ga je uveravala:
— Sine, ne brini. Sačuvaću tvoj novac, a kad se vratiš, kupićemo vam kuću.

A ja sam ostajala na Filipinima s našom malom ćerkom. Živeli smo skromno. Svaki put kad je trebalo da kupimo mleko ili lekove, morala sam da se obratim svekrvi.

— Sačekaj — govorila bi — ja upravljam novcem. Da je kod tebe, sve bi potrošila.

Trudila sam se da se ne svađam. Mislila sam da samo treba da sačekam — uskoro će se muž vratiti i počećemo novi život.

Ali sve se odvilo drugačije nego što smo sanjali.

Kada se muž konačno vratio, kod kuće je priređena prava proslava. Svekrva je zaklala svinju, pozvala rodbinu, svuda se čuo smeh.
I ja sam bila srećna — verovala sam da će se sada sve srediti.

Uveče je muž pitao:
— Mama, tokom svih ovih godina slao sam skoro devetsto hiljada pezosa. Mogu li uzeti deo da kupim zemlju za Milenu i mene?

Svekrva je mirno odgovorila, odlažući šolju:
— Kakvih devetsto hiljada? Sve je otišlo — na hranu, na kuću, na račune. Valjda nisi mislio da sam ovde sedela bez novca?

Muž je problideo. Osetila sam kako mi se steže srce.

— Ali slao sam ti novac svakog meseca — rekao je tiho.
— Pa dobro — odgovorila je. — Sve je otišlo na zajedničke potrebe.


Nisam više mogla da izdržim:
— Čak ste i novac koji sam zarađivala šivenjem uzimali za „zajednički fond“. Gde su sada te ušteđevine?

Svekrva je planula:
— A ko si ti uopšte da mene ispituješ?!

Muž je ćutao. A to ćutanje je bolelo više nego bilo koje reči.

Tada sam odlučila da delujem.
Sakupila sam sve uplate, priznanice i poruke u kojima je svekrva pisala: „Ne brini, novac je kod mene.“

Čak i snimke razgovora na kojima se čuo njen glas: „Da, sine, čuvam sve za vas.“

Sledeće večeri pozvala sam celu porodicu na večeru. Posle jela uključila sam televizor i ubacila USB.
Jedan po jedan, snimci su počeli da se puštaju.

U sobi je zavladala tišina. Rođaci su gledali jedni u druge.
Jedna tetka je rekla:
— Končita, ovo je već previše. Tvoj sin je radio da pomogne svima vama, a ti ovako?

Nekoliko dana kasnije, svekrva je priznala da još uvek ima oko pet stotina hiljada pezosa.
— Samo sam ih čuvala za svaki slučaj, ako se razbolim — rekla je.

Muž je insistirao da se sve zapiše u dokumentima. Zatim je prišao meni i rekao:
— Žao mi je, Milena. Trebalo je to ranije da shvatim.

Zaplakala sam. Ali u mom srcu više nije bilo ljutnje — samo tišina i olakšanje.

Preselili smo se u malu kuću i počeli novi život. Polako štedimo, sanjajući o sopstvenom placu.

A svekrva… sada često sedi ispred stare kuće, pregleda priznanice i šapuće:
— Mislila sam da štedim za sina… A na kraju sam izgubila i novac i poverenje.

Ponekad previše verujemo onima koje volimo. Ali istina je uvek važnija od ćutanja — jer samo ona daje priliku da se počne iznova.