Saznavši da lekari daju njegovoj ženi samo još tri dana života, muž se nagnuo prema njoj i prošaputao sa zadovoljanim osmehom: „Konačno, sva tvoja imovina biće moja.“ Ali nije ni slutio kakav plan osvete mu je pripremila njegova „pokorna“ žena.

Saznavši da njegova žena ima još samo tri dana života, muž se nagnuo prema njoj i prošaputao sa zadovoljanim osmehom: „Konačno, sva tvoja imovina biće moja.“

Ali nije ni slutio kakav plan osvete mu je njegova „pokorna“ žena pripremila.

Kada je Leah otvorila oči, odmah ju je uhvatio vrtoglavica. Osećala je samo bol.

Iz hodnika su se začuli glasovi. Leah je prepoznala prigušeni glas glavnog lekara:

„Njeno stanje je kritično… Jetrena insuficijencija napreduje… Najviše tri dana.“

Čak i kroz beli zid prepoznala je i drugi glas. Bio je to glas njenog muža, Olivera.

Leah je zatvorila oči i blago otvorila vrata.

Oliver je ušao, sa buketom cveća u rukama, seo na ivicu kreveta i uzeo Leinu ruku.

Njen muž joj je pomilovao zglob i nagnuo se prema njoj. Bio je uveren da je njegova žena teško sedirana i da ništa ne čuje.

Zatim je prošaputao:

„Konačno. Toliko sam čekao na ovo. Tvoja kuća, tvoji računi, tvoja firma… Sve će konačno biti moje.“

N nežno se nasmešio, gotovo nežno. Leah je shvatila: njen muž nikada nije želeo nju — želeo je samo njen novac.

Oliver je ustao, stavio na lice zabrinut izraz i, već na hodniku, rekao medicinskoj sestri:

„Molim vas, pazite na nju. Jako sam zabrinut… Ona je ceo moj život.“

Njegova lažna briga joj je skoro izazvala mučninu. Vrata su se zatvorila.

Leah je širom otvorila oči. Srce joj je snažno lupalo.

Odjednom je čula šuštanje vode i tihe korake u hodniku. Pod se prao. Leah je skupila snagu i povikala:

„Devojko… dođi ovamo.“

Vrata su se odškrinula. Mlada medicinska sestra provirila je unutra – mršava, uplašena, ali pažljiva. Na njenoj legitimaciji je pisalo „Maria“.

„Da? Da li vam je loše?“ upitala je, već spremna da otrči po lekara.

„Ne“, šapnula je Leah. „Moram te nešto zamoliti.“

Maria je prišla bliže. Leah joj je stegla ruku koliko joj je slabost dozvoljavala.


„Pažljivo slušaj. Ako uradiš sve što kažem… više nikada nećeš raditi kao medicinska sestra. Nikada.“

Maria se ukočila. Oči su joj se raširile.

„Šta treba da…?“

Leah je govorila tiho, ali sigurno.

Leah je izdiktirala adresu sefa, šifru, spisak dokumenata, ime advokata i uputstva kome da se javi i koje snimke nadzornih kamera da preuzme iz arhive klinike.

Maria je slušala bez prekidanja. Kada je Leah završila, devojka je samo klimnula:

„Učiniću sve. Obećavam.“

Maria je odmah krenula na posao. Sledećeg jutra, sve je bilo spremno.

Svi dokumenti u vezi sa nekretninama, firmama, investicionim portfeljima i sefovima bili su prebačeni na humanitarnu fondaciju.

Mali procenat fondacije bio je upisan na ime Marie – dovoljno da zaboravi šta znači težak rad.

Kada se Oliver vratio u kliniku, bio je raspoložen za predstavu. Ušao je u sobu, seo pored nje i uzeo Leinu ruku.

„Kako si?“ promrmljao je slomljenim glasom.

Leah ga je pogledala kao da su je sve snage napustile. Glas joj je bio slab, ali jasan:

„Olivere… Potpisala sam… dokumente.“

On se ukočio.

„Kakve… dokumente, draga moja?“

Diskretno je zakašljala, kao da sabira misli.

„Prenela sam svu svoju imovinu na humanitarnu fondaciju. Ti nećeš dobiti ništa.“

Oliverovo lice se iskrivilo.

„Šta si uradila?! Ti… ti nisi mogla!“

„Mislio si da sam slepa?…“

On je planuo:

„Vrati mi sve! Čuješ li me?! Vrati mi sve! Sve je moje, a ti ćeš umreti!“

„Oduvek si želeo moju smrt, Olivere. Ali izgleda da si sada ti taj koji je sve izgubio.“