Suprug je otišao kod mlađe koleginice s posla, ali je već posle mesec dana vratio — shvativši da se prevario.

Ja sam Laura, imam 45 godina. Moj suprug ima 48 i zove se Mike.

Proveli smo zajedno skoro dvadeset i pet godina. Kada pomislim na taj broj, još mi je teško da poverujem koliko svega stane u njega. Selidbe, renoviranja, dugovi, radosti, bolesti, neprospavane noći, prva decina uspeha dece i trenuci kada se činilo da govorimo potpuno različitim jezicima. Ipak, tokom celog tog vremena bila sam sigurna u jedno: imali smo temelj. Ne filmsku strast, već stabilnost. Dom.

Mike je oduvek bio čovek navika. Voleo je red, znao je gde šta stoji, cenio je jednostavne stvari — topao obrok, večernju tišinu, mogućnost da budemo zajedno bez potrebe za razgovorom. Mislila sam da je to zrela bliskost do koje smo zajedno stigli.

Te večeri ništa nije nagoveštavalo nesreću. Kuvam večeru, on sedi za stolom i pregleda poruke na telefonu. Zatim ga odloži i kaže gotovo običajno, bez patosa i emocija:
— Laura, zaljubio sam se. Moram da probam drugačiji život.

Sećam se svake sekunde tog trenutka. Kako sam pažljivo stavila kašiku na sto da ne zvecka. Kako sam sela jer su me noge iznenada izdale. I kako se u glavi pojavila jedna, vrlo jasna misao: nemoj da vičeš. Ne ponižavaj se. Ne pitaj „zašto“, jer to pitanje ne pomaže — samo više boli.

Spakovao se brzo — sportska torba, nekoliko košulja, punjač za telefon. Sve je izgledalo kao da odlazi samo na kratko. Kada su se vrata zatvorila za njim, u stanu je postala neprirodno tišina, ali ne praznina. Pre bi se reklo budnost.

Sledećeg dana sam od zajedničke prijateljice saznala da se Mike preselio kod Kire — koleginice s posla. Imala je dvadeset osam godina. Živela je potpuno drugačije: žurke posle posla, prijatelji, glasni razgovori do kasno u noć, spontana putovanja. Poznavala sam je samo iz priča i slučajnih fotografija, ali to je bilo dovoljno da shvatim: ona nije ja. I nije bilo u pitanju godine.

Prve nedelje nakon što je otišao prolazile su kao u usporenom snimku. Ustajala sam, išla na posao, vraćala se i spremala večeru za jednu osobu. Ljudi su me pitali kako se snalazim, a ja sam automatski odgovarala: „U redu je.“ Ta reč je postala zgodan štit. Prave misli dolazile su tek kasno uveče, kada nisam morala s nikim da razgovaram.

Vremenom sam shvatila: bol nije bila samo u izdaji. Najteže je bilo shvatiti da je nakon toliko godina neko pomislio da je tvoj svet postao previše tih i dosadan. Kao da je stabilnost mana, a ne vrednost.

Prošao je mesec. Jedne subote, vratila sam se iz prodavnice i videla poznate cipele pored vrata. Mike je stajao u hodniku s jaknom u rukama, kao da nije siguran da li ima pravo da uđe. Izgledao je umorno, čak starije nego kada je odlazio.

— Možemo li razgovarati? — tiho je upitao.

Nisam ga odmah pozvala unutra. Nekoliko sekundi samo sam gledala i pokušavala da shvatim šta osećam. Čudno, nije bilo ni eksplozije radosti, ni talasa besa. Samo jasnoća.

Seli smo za sto.
— Mislio sam da će biti drugačije — počeo je. — Lagano, opušteno, kao u filmu. A u stvarnosti, stalna buka, ljudi, sastanci, nema mira. Shvatio sam koliko mi nedostaje tišina. Naša kuhinja. Naša večeri. Ti.

Slušala sam pažljivo, ali bez unutrašnjeg uzbuđenja. Tokom tog meseca nešto se promenilo u meni. Navikla sam da zaspim sama i shvatila da mogu. Naučila sam da slušam tišinu i da je se ne bojim.

— A šta sada želiš? — pitala sam. — Da se vratiš kao da se ništa nije dogodilo?

Spustio je pogled.
— Znam da sam pogrešio. Ako postoji makar tračak šanse…

Gledala sam ga i znala jedno: nije došao meni, već od razočaranja. Od umora. Od toga što se iluzija pokazala težom od stvarnosti.

Skuvala sam čaj, vratila se za sto i mirno rekla:
— Povratka „kao nekad“ neće biti. Možeš doći kao gost. Sesti, razgovarati. Ali ovde više nećeš živeti. Ne želim da budem mesto na koje se ljudi vraćaju kada postane neugodno.

Ostao je na kauču samo do jutra. Bez obećanja, bez planova. Ujutru se spakovao brzo i nespretno.

Kada su se vrata za njim zatvorila, nisam osetila prazninu. Naprotiv — stan je odjednom postao iznenađujuće prijatan. Poređala sam šolje na police, otvorila prozor, pustila svež vazduh i iznenada shvatila: moj dom ponovo pripada meni.

Mike se možda ponekad pojavi. Ali puta nazad više nema. Ne čekam i ne držim vrata otvorena.

Život bez njega nije postao hladan. Postao je iskren. Spor. Moj.
I upravo u toj tišini, prvi put posle jako dugog vremena, osetila sam da sam zaista kod kuće.