Videla sam na zglobu baristine narukvicu koju smo pravile sa mojom nestalom ćerkom i pitala sam: „Odakle ti je?“

Imala sam četrdeset pet godina kada Božić prestade da bude praznik. Postao je samo period koji je trebalo preživeti. Nekada sam ga volela.

Volela sam kako sneg utiša svet. Kako mirše na cimet iz rerne. Kako je Hanna, moja ćerka, pevala božićne pesme lažno, ali punim glasom, samo da bi me nasmejala.

Nekada sam volela sve to.

Sada imam pedeset dve godine.

Hanna je nestala pre sedam godina, kada je imala devetnaest. Te večeri je rekla da ide da se sretne sa drugaricom — i više se nije vratila kući. Nije bilo ni beleške ni telefona.

Policija je nije pronašla. Ostala su samo pitanja.

Mesecima nisam spavala duže od dva sata zaredom. Njenu sobu sam ostavila netaknutu, baš kako je bila. Potajno sam se nadala da će jednog dana ući i reći da sam nešto pomerila. Njena omiljena dukserica i dalje je visila na stolici. Parfem — svež, limunasti miris — ostao je u ormaru dugo nakon njenog nestanka.

Živela sam između dva sveta: tuge i poricanja.

Tog dana sam se vraćala od sestre Margaret. Zbog dugog presedanja u nepoznatom gradu ušla sam u malu kafeteriju pored stanice. Bilo je gužve, toplo, prijatno — atmosfera koja bi trebalo da uteši, ali meni je sve delovalo prazno.

Pesme su svirale preglasno. Neko se glasno smejao, šoljice su zvonile.

Naručila sam latte, iako nisam želela. I odjednom, kada mi je barista donio piće… zastala sam.

Na njegovom zglobu bila je narukvica.

Odmah sam se setila.

To je bila upravo ona koju smo pravile sa Hannom kada je imala jedanaest godina. Toplog zimskog dana, dok je napolju besnela mećava. Pleli smo je ceo dan, a ona se smejala, govoreći da joj neravan čvor čini posebnom.

Od tada ju je nosila svaki dan. I te noći kada je nestala.

Odmah sam je prepoznala.

— Izvini — prošaptala sam. — Ova narukvica… odakle je?

Barista je zblanuto trepnuo.

— Izvini?

— Na tvom zglobu, plave i sive niti. Odakle je? — tiho, sa napetom smirenošću.

Pogledao je dole, zatim opet mene. Njegovo lice se na trenutak promenilo, jedva primetno napetost je prošla kroz njega.

— Izvini — rekao je brzo. — Moja je. Privatna.

I skinuo je sa ruke.

Shvatila sam: laže.

— Pravila sam je sa ćerkom — rekla sam.

Skrenuo je pogled.

— Molim… ne znam ništa. Ne mogu pomoći.

— Sa mojom ćerkom…

Brzo je otišao, kao da se ništa nije dogodilo. Ali ja nisam mogla otići. Nisam mogla glumiti da se ništa nije desilo. U grudima sam ponovo osetila osećaj koji dugo nisam iskusila: nadu. Strašnu, krhku nadu.

Sela sam za sto u uglu i posmatrala.

Kada je završio smenu, obukao je kaput i krenuo ka vratima. Zaklonila sam mu put.

— Molim — rekla sam drhtavim, ali odlučnim glasom. — Samo slušaj. Moja ćerka Hanna.

Pobledeo je.

Pokušao je da ode, ali više nisam mogla. Pala sam među stolove i stolice. Plakala sam glasno, ružno, kao nikada od druge godine nakon njenog nestanka, kada sam shvatila da više niko ne čeka na mene.

— Nestala je pre sedam godina — govorila sam, hvatajući dah. — Želim da znam da li je živa.

Zastao je. Stegao je kaiš kaputa. Konačno se osvrnuo po skoro praznoj kafeteriji i uzdahnuo.

— Nisam ukrao narukvicu — rekao je tiho. — Ona mi ju je dala.

Srce mi je stalo.

— Poznaješ je? Da li je dobro? Gde je?

Oklijevao je, zatim izvadio telefon.

— Daj mi broj. Pozvaću.

Te noći nisam spavala. Sela sam u hotelu, gledajući telefon. Dva dana se ništa nije događalo, već sam mislila da je sve moja mašta.

Trećeg dana zazvonio je telefon.


— Razgovarao sam sa njom — rekao je glas. — Hanna ne želi da razgovara sa tobom. Izvini.

Nisam mogla da odgovorim. Tišina je ispunila liniju. Suze su navrle na oči.

— Zašto? — konačno sam pitala.

— Umorna je od stalnog poučavanja — rekao je blago. — Osećala je da se davi pod očekivanjima.

Trenutak tišine.

— Bila je trudna. Mislila je da ako se vrati i kaže, nikada joj nećeš oprostiti.

Kolena su mi popustila. Ruke na lice.

— Htela je da počne iznova — nastavio je. — Otišla je, promenila ime, našla posao. Tri meseca kasnije sreli smo se u restoranu.

— Ko si ti? — pitala sam.

— Luke — rekao je. — Udata smo tri godine. Dvoje dece. Jedno iz tog perioda, jedno naše zajedničko. Devojčica.

Nisam mogla izustiti ni reč.

Jedina misao u glavi: živa je.

— Sve je u redu — dodao je. — Snažna. Dobra majka.

— Ne želim da se mešam — pitala sam tiho. — Samo želim da znam da si živa.

Prošla je nedelja pre nego što se neko ponovo javio. Nisam zvala Lukea, poštujući Hanninu odluku. Telefon je svake večeri bio na maksimalnoj jačini.

Jedne noći zazvonio je — nepoznat broj. Nisam se javila. Izmišljeni glas je ostavio poruku.

— Zdravo… ja sam, Hanna.

Više ništa nisam čula. Telefon mi je ispao iz ruku. Plakala sam. Sedam godina molitvi, molbi, i sve zbog jedne reči. Zbog glasa.

Ponovo sam birala njen broj. Ruke su mi drhtale.

— Zdravo, mama — rekla je.

Nisam znala šta da kažem. Bojala sam se da ne povredim. Rekla sam ono što sam godinama vežbala u mislima:

— Veoma mi je žao.

Tišina. Zatim je tiho odgovorila:

— I meni je žao.

Odmah nismo ulazili u prošlost. Polako, pažljivo, da se ništa ne sruši. Pričala je o svojim ćerkama — Emily ima šest, Zoë je upravo napunila dve, i o svom poslu u umetničkom centru za decu.

Pričala je o Lukeu, koji nalazi vreme da odvede decu u školu i na aktivnosti.

— Nikada te nisam zaboravila! — rekla je.

— Samo nisam znala kako da to popravim — rekla je.

— Nije trebalo popravljati — odgovorila sam. — Samo se vrati.

Uzela je moju ruku.

— Oboje smo mnogo izgubili — rekla je.

Tog dana nije bilo čudesnog rešenja, ali bilo je razumevanje, oproštaj, ljubav.

Sledećih nedelja često sam ih posećivala. Šetali smo parkom, pili kafu, gledali Emily kako igra. Hanna je pokazivala svoje albume sa fotografijama, ja — stare fotografije.

Na kraju smo se sreli s Lukeom na kafu. Bio je ljubazan, tih i pažljiv. Videla sam da je Hanna sigurna s njim.

Jednog dana Emily je potrčala s narukvicom na malom zglobu.

— Pogledajte šta mi je mama dala! — povikala je.

Hanna se nasmejala. — To je posebna narukvica. Mama ju je pravila sa mnom kad sam bila mala.

— Zaista? — iznenadila se Emily.

— Da — rekla sam. — U snežan dan.

Emily se nasmejala. — To je magija.

— Da — rekla je Hanna. — Magija.

Tog dana, za Božić, sedeli smo u Hanninom dnevnom boravku. Devojčice su otvarale poklone. Luke je kuhao u kuhinji. Hanna je pored mene, sa šoljom kafe. Spustila je glavu na moje rame.

— Hvala što si čekala — rekla je.

— Nikada nisam prestala — prošaptala sam.

Napolju je padao sneg. U kući je mirisao cimet. I prvi put posle mnogo godina, Božić je ponovo postao topao.