Brat me se odrekao zbog dva ara placa, a sada, deset godina kasnije, kuca mi na vrata i moli za uslugu koju samo ja mogu da mu pružim

Kažu da je krv najtvrđa kletva, a ja sam to naučila na najteži način. Pre deset godina, moj rođeni brat Dragan prestao je da govori sa mnom. Razlog? Dva ara placa na ivici šume koji su nam ostali od pokojnog oca.

Iako mu je otac prepisao kuću i svu plodnu zemlju, on je hteo i taj mali komad gde sam ja planirala da posadim mali voćnjak. "Ili mi daj to, ili zaboravi da imaš brata", rekao je tada hladno. Nisam popustila, ne zbog zemlje, već zbog pravde. Od tog dana, za njega sam bila mrtva.

- - - Tekst se nastavlja ispod oglasa - - -

Decenija tišine i zid koji je srušen jednom posetom

Deset godina nismo razmenili ni "dobar dan". Okretao je glavu na ulici, moju decu nije hteo da pogleda, a na slave i sahrane smo odlazili u različito vreme da se ne sretnemo. Svi su znali za našu mržnju. Njegova deca su odrasla misleći da im je tetka najveći neprijatelj.

A onda, prošlog utorka, začula sam kucanje. Na pragu je stajao on. Osetno stariji, pognutih ramena i sa suzama koje je uzalud pokušavao da sakrije.

Šokantna molba

- - - Tekst se nastavlja ispod oglasa - - -

"Jovana... nemam kome drugom da se obratim", počeo je glasom koji je podrhtavao. Ispostavilo se da je njegova najmlađa ćerka, moja bratanica koju nikada nisam pošteno ni pomilovala po kosi, teško obolela. Potrebna joj je hitna transplantacija koštanu srži.

Testirali su se svi u njegovoj široj porodici, kumovi, prijatelji... niko nije bio kompatibilan. Lekari su rekli da su najveće šanse kod rođene tetke, ako je ima.
Pitanje koje boli: Da li je dva ara vredelo deset godina samoće?

- - - Tekst se nastavlja ispod oglasa - - -

Gledala sam ga u oči – onog čoveka koji me je godinama klevetao po selu zbog parčeta zemlje. Sada je taj isti čovek stajao ispred mene, spreman da klekne. Sva ona ljutnja koju sam gajila deceniju nestala je u sekundi, zamenjena strašnom tugom.

"Naravno da ću ići na testiranje, Dragane. Odmah", rekla sam tiho.

On je počeo da jeca kao dete. Nije mogao da me pogleda od sramota. Shvatio je, na najteži mogući način, da mu onih dva ara placa ne mogu spasiti dete, ali sestra koju je odbacio – može.