Svako jutro ista scena na pijaci.
Između tezgi, pored lubenica i starog kruha, stajao je on.
Čovjek u izgužvanom sakou, brzi prsti, još brži jezik.
Na stolu tri čaše, jedna kuglica, i osmijeh koji je uvijek obećavao:
“Ajde, lako je… prati lopticu.”
Ljudi bi stajali.
Neko iz radoznalosti, neko iz lakomosti.
I uvijek isto.
Neko “pogodi” prvi put.
Onda izgubi sve što ima.
Pa ode kući ljut, a šibicar ostane miran, kao da ništa nije bilo.
“Ma ja samo pomažem ljudima da nauče,” znao bi reći uz smijeh.
I tako godinama.
Svi su znali da vara.
- - - Tekst se nastavlja ispod oglasa - - -
Ali svi su i dalje prilazili.
Jer svako je mislio isto:
“Ja ću ga pročitati.”
Sve dok jednog dana…
na pijaci se pojavio stariji čovjek.
Nije gledao tezge.
Nije gledao voće.
Samo je gledao šibicara.
Prišao je bez riječi.
Šibicar se odmah nasmijao:
“Ajde, deder, da vidiš kako se igra.”
Počeo je.
Brze ruke.
Čaše lijevo-desno.
Publika oko njih sve veća.
“Gdje je kuglica?” pitao je šibicar.
Starac je šutio.
- - - Tekst se nastavlja ispod oglasa - - -
Samo je gledao.
I onda rekao:
“Pod tvojom desnom rukom.”
Šibicar se nasmijao.
“Ma jok, probaj opet.”
Ponovo igra.
Ponovo isto pitanje.
Ponovo isti odgovor.
Treći put šibicar već nervozan.
“Dobro, ajde zadnji put!”
Starac se nagnuo i rekao mirno:
“Nema je ni u jednoj čaši.”
Tišina.
Šibicar se ukočio.
Publika zbunjena.
Starac je samo dodao:
“Jer ti nikad ne igraš da bi izgubio… nego da bi oni mislili da mogu dobiti.”
- - - Tekst se nastavlja ispod oglasa - - -
Okrenuo se i krenuo da ode.
Šibicar ga je zaustavio:
“Ko si ti?”
Starac se samo nasmijao:
“Neko ko je nekad bio kao ti.”
I otišao.
A šibicar…
više nikad nije radio na toj pijaci.
Jer od tog dana, niko više nije dolazio da igra.
Svi su samo gledali u njegov sto…
i prolazili. 😶🔥
Primjedbe