Svekrva je insistirala da ona "posprema" poklone sa babina dok ja odmaram, a onda sam u 2 ujutru upalila snimak sa dječije kamere i zaledila se

Od prvog dana našeg braka, moja svekrva Stana je imala ključ od naše kuće. "Ja sam tu da pomognem, neću ja vama smetati," govorila je, dok je krišom proveravala koliko sam praška potrošila. Kada se rodila moja mala Jana, Stana je postala "glavna komandantkinja".

Vrhunac su bile babine. Došlo je pola sela, rodbina iz inostranstva, moji roditelji... Sto je pucao od hrane, a krevetac se nije video od poklona, koverti i zlatnih dukata. Stana je bila neumorna. "Jelo, sine, ti idi lezi, vidiš kako si bleda. Ja ću sve ove poklone složiti u ormar, popisati ko je šta doneo da znamo da se odužimo."

Bila sam joj zahvalna. Te noći, dok su svi spavali, nisam mogla da zaspim od nekog čudnog osećaja u stomaku. Uzela sam telefon da proverim Janu preko dječije kamere koju smo postavili iznad krevetića, a koja pokriva i veći deo sobe gde su bili pokloni.

Vratila sam snimak unazad za dva sata i ostala bez daha.

- - - Tekst se nastavlja ispod oglasa - - -

Na snimku se videla Stana. Nije "slagala" poklone. Brzim, uvežbanim pokretima otvarala je koverte jednu po jednu. Novac je vadila i trpala u svoju duboku kecelju, a prazne koverte gužvala i gurala u kesu za smeće.

Ali to nije bilo najgore. Uzela je kutijicu sa zlatnim dukatom koji su moji roditelji kupili za Janu – djedovina koja se čuvala decenijama. Izvadila je dukat, poljubila ga, i sakrila u svoju čarapu. Na njegovo mesto u kutijicu stavila je neku jeftinu bižuteriju koju je donela od kuće.

Ujutru sam ćutala. Skuvala sam kafu i sela preko puta nje.

"Mati, kako su prošle babine? Jesu li ljudi bili darežljivi?" pitala sam mirno. Stana je uzdahnula, glumeći umor: "Eh, Jelo, znaš kakav je narod. Kriza je. Većinom su donosili pelene i bodiće. Koverte su skoro sve prazne ili sa po 10 eura. Čak su i tvoji doneli neku lažnu pozlatu, sramota me bilo i da ti kažem."

- - - Tekst se nastavlja ispod oglasa - - -

Moj muž Marko je ušao u kuhinju, a ja sam bez reči okrenula telefon i pustila snimak. Na zvučniku se jasno čulo šuškanje novčanica i Stanino mrmljanje: "Ovo će meni za banju, ionako će Jana to prerasti."

Marko je prebledeo. Pogledao je rođenu majku kao potpunog stranca. "Gde je dukat, majko?" pitao je glasom koji je podrhtavao od besa.

Stana je počela da plače, da kuka kako smo je "namestili", kako je ona to "čuvala da mi ne potrošimo na gluposti". Marko joj nije dao da završi. Uzeo je njenu torbu, istresao sve na sto – ispalo je preko 2.000 eura u kešu i onaj zlatni dukat.

- - - Tekst se nastavlja ispod oglasa - - -

"Izlazi," rekao je Marko kratko. "I ostavi ključ. Od danas, Jana nema babu dok god ne naučiš da se od dece ne krade."

Izbacili smo je pred celim komšilukom koji je krenuo na jutarnju misu. Svi su videli kako "poštena" Stana odlazi sa pognutom glavom dok joj iz džepa ispadaju prazne koverte.

Danas Jana nosi svoj dukat oko vrata. Stana zove, šalje poruke, kune se u sve sveto da se "šalila", ali kod nas su vrata zaključana. Naučili smo tešku lekciju: Nije svaka ruka koja ljulja kolevku dobronamerna. Nekada su najrođeniji oni koji će ti ukrasti i ono što je namenjeno detetu, samo ako misle da niko ne gleda.