Sin je izbacio moju staru macu iz kuće dok sam bila u bolnici, a kad se vratio, na kapiji ga je sačekao čovek kojeg je mislio da je odavno zaboravio

Moja Cica nije bila samo obična mačka. Bila je jedina uspomena na mog pokojnog muža. Dvanaest godina je spala na njegovoj strani kreveta, a otkad je on otišao, pratila me je u stopu, kao da čuva moju dušu.

Kada su me prošlog meseca hitno odveli u bolnicu zbog srca, moj sin Marko je došao da "pripazi na kuću". Marko je uvek bio praktičan čovek, kako je sam govorio. Nije voleo "dlake po tepihu" i moje "gubljenje vremena na životinje".

Dok sam ležala na odeljenju, stalno sam ga pitala: "Marko, jesi li nahranio Cicu? Je li joj toplo?"

"Sve je u redu, majka, ne brini o mački, brini o pritisku", odgovarao bi kratko, izbegavajući moj pogled.

- - - Tekst se nastavlja ispod oglasa - - -

Kada su me konačno otpustili, taksi me je dovezao do kapije. Jedva sam hodala. Prvo što sam uradila bilo je da pozovem Cicu. Ali umesto mjauka, dočekala me je grobna tišina. Kuća je bila provetrena, tepisi čisti, a Cicine posude za hranu nije bilo nigde.

"Gde je mačka, Marko?" pitala sam, dok mi je srce opasno preskakalo.

"Majka, stara je, linjala se, stalno je zapomagala pod prozorom... Odneo sam je u azil. Tamo će joj biti bolje, a tebi će biti lakše bez obaveza", rekao je hladno, sipajući sebi kafu.

Znala sam šta to znači. U našem gradu azil je bio samo drugo ime za ulicu ili nešto gore. Plakala sam celu noć, moleći se za to malo biće koje me nikada nije izneverilo, za razliku od rođenog sina.

Dva dana kasnije, Marko je planirao da proda moj stari plac pored reke kako bi isplatio svoje dugove. Kupac je trebao da dođe u podne. Marko je trljao ruke, već je video novac.

- - - Tekst se nastavlja ispod oglasa - - -

Kapija se otvorila. Iz skupocenog džipa izašao je čovek u elegantnom odelu. U rukama je držao nešto što mi je zamaglilo vid – bila je to moja Cica.

Marko je prebledeo. "Gospodine Petroviću, odakle vam...?"

Čovek ga nije ni pogledao. Prišao je meni, kleknuo i vratio mi mačku u naručje. Cica je počela da prede tako jako da mi je vibrirala u grudima.

"Našao sam je preksinoć na putu ka šumi, izbačenu iz transportera", rekao je čovek, a glas mu je bio kao oštrica. "Prepoznao sam ogrlicu. Na njoj piše tvoje ime, Milice. Zar me se ne sećaš? Ja sam onaj dečak iz komšiluka kojem si svako jutro davala mleko i hleb dok su me moji roditelji zaključavali napolju."

- - - Tekst se nastavlja ispod oglasa - - -

To je bio Saša, siromašno dete kojem sam pre 30 godina bila jedina uteha. Danas je bio jedan od najuspešnijih investitora u zemlji.

Okrenuo se ka mom sinu, koji je stajao skamenjen.

"Marko, došao sam da kupim ovaj plac. Ali sada, nakon što sam video šta si uradio biću koje tvoja majka voli najviše na svetu, neću ti dati ni dinara. Zapravo, kupiću sve tvoje dugove od banke. Biće mi zadovoljstvo da ti ja budem poverilac. Milice, tvoja kuća ostaje tebi, a on neka nauči da se dugovi ne vraćaju samo u novcu."

Marko je pokušao da se opravda, ali Saša mu je samo pokazao na kapiju. Istu onu kroz koju je on izbacio moju macu.