Celi život sam radila dva posla da bi ona završila fakultet, a na dan diplomiranja me zamolila da ne dolazim "jer se stidi mojih žuljevitih ruku"

Moji dlanovi nikada nisu bili nežni. Od jutra bih čistila hodnike u zgradama, a uveče prala masno posuđe u zadimljenim kuhinjama restorana. Svaki dinar koji bih zaradila išao je u jednu kovertu — za moju Milicu. Htela sam da ona ima sve što ja nisam: diplome, znanje, svetlu budućnost i život bez teških kofa i deterdženata.

Kada je upisala prestižni fakultet u prestonici, mom ponosu nije bilo kraja. Slikala sam njene indekse i pokazivala koleginicama čistačicama. "Moja ćerka će biti neko", govorila sam, dok su me bolela leđa od saginjanja.

Kupila sam najlepšu haljinu, ali...

- - - Tekst se nastavlja ispod oglasa - - -

Mesecima sam odvajala da bih kupila skromno odelo i nove cipele za dan njenog diplomiranja. Zamisljala sam taj trenutak godinama: ona na bini, sa crnom kapom, a ja u prvom redu, plačem od sreće jer se moj trud isplatio.

Dva dana pre svečanosti, pozvala me je. Glas joj je bio tanak i čudan. "Mama, slušaj... Nemoj se ljutiti, ali mislim da je bolje da ne dolaziš na dodelu diploma", izustila je.

Reči koje peku više od kiseline

- - - Tekst se nastavlja ispod oglasa - - -

Zastala mi je knedla u grlu. Pomislila sam da se brine za moje zdravlje ili da je put naporan. Ali istina je bila mnogo surovija.

"Biće tu moji novi prijatelji, profesori, čak i dečko o kojem ti nisam pričala. Njegovi roditelji su lekari, svi su... pa, drugačiji. Mama, tvoje ruke su pune žuljeva, stalno mirišeš na hemiju, a i tvoj govor... Prosto se ne uklapaš tamo. Stidim se da me pitaju čime se baviš. Poslaću ti slike, obećavam."

Spustila sam slušalicu. Gledala sam u svoje ruke — crvene, ispucale, uništene radom koji je nju doveo do te iste diplome. Te ruke su joj brisale suze, mesile hleb i plaćale svaku ratu školarine.

- - - Tekst se nastavlja ispod oglasa - - -

Prazna proslava

Te večeri nisam plakala. Spakovala sam onu novu haljinu nazad u kutiju. Otišla sam u noćnu smenu u restoran, onako umorna i slomljena. Koleginica me je pitala zašto nisam na putu za Beograd. Samo sam slegnula ramenima i rekla: "Nema tamo mesta za ovakve ruke."

Milica je dobila diplomu, ali je tog dana izgubila jedinu osobu koja bi za nju dala život. Sada shvatam da sam je naučila svemu, osim onome najvažnijem — kako da bude čovek.