Godinama sam odvajala od svojih usta da pomognem "siromašnoj" prijateljici, a onda sam je videla u luksuznom šoping centru sa kesama koje vrede kao moja tri minimalca

Moja prijateljica Mara i ja smo se znale od osnovne škole. Poslednjih pet godina, njena priča je uvek bila ista: "Milice, ne znam kako ću izgurati mesec", "Deca nemaju za ekskurziju", "Isključiće mi struju".

Srce mi se cepalo. Ja radim u pekari, plata nije velika, ali sam uvek nalazila način. Kupovala bih duple namirnice pa joj "slučajno" donosila pola. Davala sam joj koverte sa po 50-100 evra, govoreći da mi ne treba nazad. Moj muž je gunđao, govorio je da štedimo za popravku krova, ali ja bih mu odgovarala: "Sramota je da mi imamo, a ona deca da gladuju."

Prošlog četvrtka, gazda me je pustio ranije s posla. Otišla sam u veliki šoping centar u gradu da unuku kupim bodi, jer je bio na popustu.

Dok sam prolazila pored najskupljeg butika sa markiranom odećom, videla sam ženu koja mi je delovala neverovatno poznato. Bila je to Mara. Ali ne ona Mara u starom kaputu koja plače na mom ramenu.

- - - Tekst se nastavlja ispod oglasa - - -

Ova Mara je imala isfeniranu kosu, nove nokte i nosila je naočare za sunce koje koštaju više od mog šporeta. Izlazila je iz butika sa tri ogromne zlatne kese. Za njom je išao njen muž, za kojeg mi je rekla da je "dobio otkaz", noseći još kutija sa skupom obućom.

Smejali su se. Čula sam je kako kaže: "Baš me briga za kiriju, ovo mi savršeno stoji, a ona budala Milica će mi ionako sutra doneti pare za račune, kukala sam joj juče sat vremena."

Svet mi se okrenuo. Krv mi je pojurila u glavu. Nisam se sakrila. Stala sam direktno ispred nje.

- - - Tekst se nastavlja ispod oglasa - - -

Kad me je videla, kese su joj zamalo ispale iz ruku. Lice joj je postalo belo kao zid. "Milice... ja... pa, ovo nije kako izgleda... ovo mi je rođaka poklonila...", mucala je, pokušavajući da sakrije kese iza leđa.

"Rođaka ti je poklonila i te nove nokte, Maro? I taj osmeh dok me nazivaš budalom?", upitala sam, a glas mi je bio mirniji nego što sam mislila da će biti.

Njen muž je pokušao da bude drzak: "Daj, Milice, ne drami, šta te briga šta radimo sa svojim parama."

"U pravu si", rekla sam. "Baš me briga. Ali pošto očigledno imate i previše, očekujem da mi do večeras vratiš onih 500 evra koje si 'pozajmila' za operaciju zuba prošlog meseca. Jer, vidiš, ja taj novac nisam imala – podigla sam ga sa štednje za krov koji mi prokišnjava."

- - - Tekst se nastavlja ispod oglasa - - -

"Vratiću ti kad budem imala!", odbrusila je sad već bezobrazno, videvši da je maska pala.

"Nećeš ti meni ništa vratiti, to mi je jasno", rekla sam. "Ali ovaj snimak vašeg šopinga, koji upravo šaljem svim našim zajedničkim prijateljima i tvojoj majci kojoj takođe kukaš, vredi svaku paru koju sam ti dala. Uživaj u tim krpama, Maro, jer su to poslednje stvari koje si kupila mojim suzama."

Blokirala sam je na svim mrežama pre nego što je stigla da odgovori. Krov ću popraviti nekako, polako. Ali rupa u mom srcu, gde je nekad bilo prijateljstvo, zakrpila se istog trena kad sam shvatila da nisam izgubila prijateljicu, već parazita.