Ispratili su ga u penziju uz podsmeh i jeftini sat, a sat vremena kasnije cela fabrika je stala i niko nije znao da je pokrene

Majstor Pero je proveo četrdeset godina u pogonu velike fabrike metalnih delova. Znao je svaki zvuk mašina, svaki drhtaj čelika i svaku manu starih turbina. Za mlađe inženjere, koji su stizali sa diplomama i laptopovima, Pero je bio „relikvija prošlosti“ – čovek koji koristi sluh umesto senzora i mast umesto softvera.

Na dan njegovog odlaska, direktor mu je održao kratak, hladan govor, uručio mu jeftini ručni sat koji verovatno neće raditi duže od godinu dana i rekao: „Hvala, Pero. Sad imamo nove sisteme, sve je kompjuterizovano, možeš na miru da pecaš.“

Tišina koja ledi krv

Pero je spakovao svoj stari kožni kofer sa alatom, onaj koji je sam napravio pre trideset godina, i polako izašao kroz kapiju. Nije stigao ni do prve kafane da popije oproštajnu rakiju, kada se u fabrici desilo ono čega su se svi potajno plašili.

- - - Tekst se nastavlja ispod oglasa - - -

Glavna presa, srce celog pogona, odjednom je ispustila jeziv zvuk i stala. Ekrani su pocrveneli, alarmi su počeli da zavijaju. Mladi inženjeri su mahnito kucali po tastaturama, resetovali sisteme, menjali kablove, ali džinovska mašina je ostala mrtva. Proizvodnja je stala, a svaki minut zastoja koštao je hiljade evra.

Povratak "otpisanog"

Nakon dva sata uzaludnih pokušaja, direktor je, crven u licu od besa i panike, naredio sekretarici: „Nađi Peru! Zovi ga odmah!“

- - - Tekst se nastavlja ispod oglasa - - -

Pero se vratio u pogon smiren, držeći onaj isti kofer. Svi su se razmakli. Nije ni pogledao u monitore. Prišao je mašini, prislonio uvo na metalni oklop, a zatim uzeo mali čekić iz svog kofera. Kratko je udario u jedan ventil, a zatim rukom okrenuo jedan mali, zamašćeni šraf koji niko drugi nije ni primetio.

Odjednom, mašina je „uzdahla“, zatreperila i počela da radi u savršenom ritmu.

Račun za iskustvo

Direktor je odahnuo. „Hvala ti, Pero! Spasao si nas. Reci koliko košta ova intervencija, odmah ćemo isplatiti.“

- - - Tekst se nastavlja ispod oglasa - - -

Pero je uzeo komad papira i napisao: „Udaranje čekićem: 1 evro. To što sam znao gde treba udariti: 5.000 evra.“

Direktor je hteo da prigovori, ali Pero ga je prekinuo: „Ovo nije cena rada, direktore. Ovo je cena svih onih godina koje ste nazvali 'prevaziđenim'. Kompjuter vidi kvar, ali ja osećam mašinu. Kupili ste novu tehniku, ali ste zaboravili da je ljudsko iskustvo onaj deo koji se ne može instalirati preko diska.“

Kraj radnog dana Pero je uzeo svoj novac, ali nije ostao. Vratio se svom pecanju, ostavljajući mlade inženjere da gledaju u mašinu sa novim strahopoštovanjem. Fabrika je nastavila da radi, ali svaki put kad bi nešto zaškripalo, direktor bi pogledao u onaj jeftini sat na zidu i setio se da najskuplje stvari u životu često nemaju cenu dok ih ne izgubimo.