“Kad sam se vratila iz porodilišta, muž i svekar su me ignorisali… tek kasnije sam shvatila zašto su bili tako hladni.”

“Kad sam se vratila iz porodilišta, muž i svekar su me ignorisali… tek kasnije sam shvatila zašto su bili tako hladni.”

Beba je bila tu.
Prva noć kod kuće.
Sve mirno, tiho, savršeno… barem sam tako mislila.

Ušla sam u dnevnu sobu – muž sjedi, gleda u telefon.
Svekar je na fotelji, s rukama prekriženim, bez riječi.

— “Dobrodošla kući,” rekla sam tiho.
— Nije odgovorio.

- - - Tekst se nastavlja ispod oglasa - - -

Beba je počela plakati.
Pokušala sam je nahraniti, dati mužu da je drži…
Ali on se samo odmaknuo.

Suze su mi krenule.
— “Šta sam pogriješila?” pitala sam.

Nijedan odgovor.
Cijela kuća tišina.

Odlučila sam otići u kuhinju da napravim mlijeko.
Kad sam otvorila hladnjak – unutra je bila mala kutija.

- - - Tekst se nastavlja ispod oglasa - - -

Na poklopcu rukopis: “Čitaj tek kad ti dođe beba.”

Ruke su mi drhtale dok sam otvarala.
Unutra – pismo muža:

“Znam da zvuči čudno, ali nisam znao kako da ti kažem… Beba je rođena s rijetkom alergijom. Doktori su rekli da moramo strogo pratiti sve. Zato sam bio hladan i svekar također. Bojali smo se da slučajno ne napraviš grešku dok si umorna.”

- - - Tekst se nastavlja ispod oglasa - - -

Srce mi je stalo.
Sve moje suze pretvorile su se u olakšanje.

Muž je došao iza mene, uhvatio me za ruke:
— “Nisam znao kako drugačije da reagujem. Samo sam se bojao.”

Beba je spavala na mom ramenu.
I tek tada sam shvatila: ponekad hladnoća skriva najdublju brigu.

A ja sam cijelu noć plakala… ali od sreće.