Lažirao sam sopstvenu sahranu uz pomoć starog prijatelja doktora, a dok sam ležao u zatvorenom kovčegu, čuo sam decu kako se svađaju oko mog sata i planiraju prodaju kuće

Čitav život sam rintao na građevini u Nemačkoj da bih deci obezbedio sve. Kupio sam im stanove, automobile, plaćao letovanja. Mislio sam da me vole. Ali, nakon što mi je dijagnostikovana lakša bolest, primetio sam da me niko ne zove da pita kako sam, već samo: "Tata, jesi li sredio papire za šumu?" ili "Šta će biti sa tvojim računom ako se nešto desi?".

U dogovoru sa svojim kumom, lekarom, odlučio sam da testiram njihovu ljubav. Proširila se vest da sam iznenada preminuo. Organizovana je mala, zatvorena sahrana u kapeli. Ja sam ležao u kovčegu sa posebnim ventilom za vazduh, a kum je pazio da niko ne prilazi preblizu.

Ono što sam čuo kroz drvene daske, srušilo mi je svet brže od bilo koje bolesti.

- - - Tekst se nastavlja ispod oglasa - - -

Moja kćerka Jelena, koja je uvek bila "tatina mezimica", prva je progovorila čim su mislili da su ostali sami pored odra. "Hvala Bogu da je gotovo. Već sam obećala investitoru da ćemo srušiti kuću i praviti zgradu. Nadam se da nije sakrio ključ od sefa, ne planiram da trošim svoje pare na njegov spomenik."

Moj sin Marko se nadovezao, glasom hladnim kao led: "Spomenik? Stavićemo najjeftiniju ploču, ko će to da gleda? Nego, jesi li videla njegov zlatni sat? Ja sam ga već uzeo iz ladice jutros, meni pripada, on ga je ionako samo mrljao malterom celog života."

"A šta ćemo sa tvojim dugovima, Marko?", upitala je Jelena. "Ako prodamo šumu odmah, možemo da podelimo keš pre nego što stigne porez na nasledstvo. Stari je bio pametan što je crkao sad, dok su cene zemljišta visoke."

- - - Tekst se nastavlja ispod oglasa - - -

Smejali su se. Moja deca, kojoj sam dao srce na dlanu, smejala su se iznad mog kovčega planirajući kako da raskrčme moju muku pre nego što me zemlja pokrije.

U tom trenutku, kum je dao znak. Polako sam podigao poklopac kovčega i seo.

Jelena je vrisnula tako da se čulo do ulaza u groblje. Marko je ispustio onaj zlatni sat, koji je udario o pod i razbio se. Stajali su skamenjeni, bledi kao krpe, dok sam ja izlazio iz sopstvenog groba.

- - - Tekst se nastavlja ispod oglasa - - -

"Šuma se ne prodaje, Marko", rekao sam, brišući prašinu sa odela. "A kuća... kuća ide u fondaciju za decu bez roditelja. Jer ja, izgleda, dece nemam. Imam samo lešinare koje sam sam odgojio."

Pogledao sam ih poslednji put. "Marko, podigni taj sat. To je poslednje što ćeš ikada dobiti od mene. A ti, Jelena, investitoru reci da je plac zauzet – na njemu će od sutra živeti čovek koji je upravo vaskrsao, a vi ste za mene od danas mrtvi."

Okrenuo sam se i otišao sa kumom. Od tada je prošlo godinu dana. Živim skromno, putujem i trošim svoju penziju na sebe. Oni me zovu, plaču, mole za oproštaj, ali ja se ne javljam. Moja sahrana je bila uspešna – sahranio sam njihovu pohlepu, a sebi poklonio novi život.