“Psiholog mi je rekao da vodim dnevnik zbog nesanice… ali problem je što sam u njemu našao zapise koje nikad nisam napisao.”

“Psiholog mi je rekao da vodim dnevnik zbog nesanice… ali problem je što sam u njemu našao zapise koje nikad nisam napisao.”

Počelo je bezazleno.

Svaku noć zapisujem šta mi je na umu.
Posao, stres, računi, obične stvari.

Jednog jutra otvorim svesku…

i vidim rečenicu koju ne pamtim:

“Ne vjeruj Marku.”

Pomislio sam — napisao u polusnu.

- - - Tekst se nastavlja ispod oglasa - - -

Prekrižim. Nastavim dan.

Sljedeće jutro — nova rečenica:

“Promijeni bravu.”

Rukopis moj.

Ali ne sjećam se.

Počeo sam zaključavati svesku u ladicu.

Treće jutro…

stranica puna.

“On zna gdje spavaš.”
“Prestani piti kafu koju ti donosi kolega.”
“Provjeri ventilaciju u stanu.”

Ruke su mi se tresle.

Nazvao sam psihologa.
Rekao je: stres, disocijacija, normalno.

- - - Tekst se nastavlja ispod oglasa - - -

Te večeri sam odlučio testirati.

Stavio sam kameru u sobu.
Zaključao vrata.
Svesku ostavio praznu na stolu.

Zaspao.

Ujutro — srce mi je tuklo dok sam gledao snimak.

Na videu:

spavam.

02:13 — sjednem u krevet.

Ali… način na koji sjedim nije moj.

Ustanem.

Priđem stolu.

Otvorim svesku.

Pišem brzo, nervozno.

Zatim se nagnem prema kameri…

i šapnem:

“Ako ovo gledaš… znači da je on još unutra.
Ja mogu izlaziti samo kad ti spavaš.”

Vratim se u krevet. Zaspim.

- - - Tekst se nastavlja ispod oglasa - - -

U snimku — ja.

U svesci — nova poruka:

“Danas će pokušati ponovo.
Nemoj vjerovati ni meni.”

Tad sam shvatio nešto gore od nesanice.

Nije problem što neko želi ući u moj stan.

Problem je…

što možda već živi u meni.